Први српско-турски рат вођен је од 30. јуна 1876. до 28. фебруара 1877. године. Једним дијелом српских снага командовао је руски генерал Михаил Черњајев, а знатно учешће у борбама имали су добровољци из Русије и других земаља. Упркос војничком поразу, Србија је вољом великих сила из овог рата изашла неокрњене територије.

Да се уједине српске земље

Хајдучки устанак против Турака у Невесињу 1875. узбунио је цијелу Херцеговину, а немири су потом захватили цијели Балкан. У народу у Србији испољила се јака жеља да се помогне сународницима преко Дрине и „уједине српске земље“. Русија је, такође, подстицала Србе да уђу у рат, што је требало да буде увод у њен одлучујући рат с Турском.

Спријечити турске упаде

У прве двије недеље ратовања српске јединице на свим фронтовима трпеле су поразе од боље обучене и боље наоружане турске војске. Средином јула Турци су заузели Књажевац и Зајечар и кренули у напад на Алексинац. Још уочи рата изграђени су снажни положаји код овог града да би се, као значајна раскрсница путева надомак српско-турске границе, обезбиједио од евентуалних турских упада. Али Шуматовачки вис, који је надвисивао све околне висове, није био укључен у систем алексиначких утврђених положаја. На почетку рата командант у Алексинцу, пуковник Коста Протић уочио је да би непријатељ с тог виса могао „све остале алексиначке шанчеве да бије у теме“, па је ископано петоугаоно утврђење. Турци су тада већ били пред Алексинцем.

Срби су знали да се бране

Сељачка војска помогнута руским официрима добровољцима у окршајима је пружала озбиљан отпор Турцима. Срби нису познавали модеран начин напада, али су знали да се бране. То су доказали и на Шуматовцу. На ово утврђење Турци су почели јуриш по подне 23. августа 1876. и нападали све до вечери. Пера Тодоровић, новинар и ратни дописник, био је учесник у борби тог дана. Ово је његов запис:

„Ја сам видио само како на сто корака пред нама промичу црвени турски фесови, како севају бајонети, чуо сам час слабије, час опет као бура силно оно страшно: Алах! Алах! Алах! и чекао сваки час да се Турци сјуре у наш шанац, да се борци дочепају за гуше и да сви колико нас је у шанцу изгинемо у овом страшном покољу… У шанцу се само разлегла команда: ‚картечом скора ватра, плотуном скора ватра‘ и ова се команда вршила ванредном тачношћу и брзином… густи редови непријатеља проломише се; бијеле черкеске заставе укрстише се, падајући заједно са својим барјактарима…“

Упорном и херојском одбраном шанца, помоћу српске артиљерије са околних висова, Турцима је на Шуматовцу нанијет тежак пораз.

Неискориштен успјех

Генерал Михаил Черњајев није био свјестан да је на Шуматовцу зауставио Турке. Очекујући наредног дана напад преко Сокобање, у Београд је послао прилично драматичан и песимистичан телеграм, тражећи да Црногорци појачају дејства у Санџаку како би био ослабљен притисак Турака на Моравском фронту.

Не знајући да су однели победу, Срби нису предузели гоњење, па је шуматовачка битка била само тренутна побједа над непријатељем, неискоришћен успјех, без великих резултата и посљедица по ток цијелог рата.

Черњајев

Михаил Григоријевич Черњајев (1828-1898) био је руски генерал, словенофил. У лето 1876. године долази у Србију с неколико хиљада добровољаца, добија српско држављанство и постаје главнокомандујући српске војске на Моравском фронту. Краљ Милан је, уз честитку и велику захвалност за добијену битку на Шуматовцу, генералу Черњајеву додијелио највиши степен Таковског крста, који је тада и установљен.

ШАРЕНА ГОМИЛА

Турска војска имала је нове топове и пушке, док је српска опрема била највећим дијелом застарјела. Пушке „предњаче“ често су отказивале након неколико испаљених метака. Пера Тодоровић овако је описао српски војни логор: „Сва ова гомила са неједнаком одјећом, са ишараним сељачким торбама, бијелим влашким шубарама и гуњевима, са својим спорим, грађанским невојничким покретима и држањем прије је личила на какво покренуто племе из сеобе народа него на војску која ће до малочас грунути у бој“.