Поставите Србину питање „Шта си?“ Неће никада рећи: „Ја сам Србин из тог и тог краја“, него: „Ја сам либерал, радикал или напредњак“.

Историчар Албер Мале дошао је у Београд 1892. године да буде професор дипломатске историје малољетном краљу Александру Обреновићу, и на двору је остао двије године.

По повратку у родну Француску објавио је дневник из српске престонице. Записао је: „Поставите Србину питање: ‚Шта си?’ Неће никада рећи‚ Ја сам Србин из тог и тог краја‘, него‚ ја сам либерал, радикал или напредњак.

“Либерале је предводио Јован Ристић, напредњаке Милан Пироћанац и Милутин Гарашанин, а радикале Никола Пашић. Странке су се смјењивале на власти, а одлазак у опозицију значио је губитак положаја, некад и слободе, а некад пак – и живота!

Тако се десило да су напредњаци, послије четири године владања чврстом руком, морали да одступе с власти, па су 1887. радикали и либерали дошли на своје.„Либерално-радикалска весеља била су, у ствари, пијанке. И кад би се људи једном напили, њима није било доста да вичу новим министрима – живјели.

Они су осјећали потребу да избију још понеког напредњака – без тога њихово весеље није било потпуно!“, писао је један хроничар.

Жестока освета

Напредњачки режим владао је терором, па је и освета била жестока. Убијено је чак 140 напредњака! Владајућа пак штампа то је називала „народним одисајем“ послије тешких година напредњачке власти. Двије године касније, послије више него убједљиве побједе на изборима у вријеме намјесништва, на власт су, послије вишегодишње борбе и страдања под краљем Миланом, засјели само радикали.

„Нови радикални чиновници“, писао је Слободан Јовановић, „били су махом млади људи између тридесет и четрдесет година. У централну управу довучено је доста људи из унутрашњости; изгледало је да ће се наше више чиновништво пропаланчити. Ти људи који су без постепености искочили на високе положаје, чинили су утисак ратних богаташа и нису умјели да се одмах нађу у новом достојанству; једни збуњени и сплетени, други напети и покондирени (…) У вођењу послова било је испрва устумаралости и несигурности… Због оскудице искуства и извјежбаности, губила се глава пред сваком тешкоћом и ствари се заплетале без потребе.“

Пропатили под Миланом

Од чиновника у државној управи нису тражене стручне квалификације – рачунало се само колико је ко учинио за странку и „пропатио под Миланом“.

Дешавало се да у по некој општини власт остане у напредњачким или либералним рукама. „Без икакве потребе“, пише Слободан Јовановић, „просто из страначког беса, радикали су навалили да поотимају опозицији све општине.