Прво подворје у Русији, Москви, основао је и подарио Хиландару 1556. године Иван Грозни (правилно Иван Страшни). Подворје је убрзо постало, практично, прво дипломатско представништво Срба у Русији.

Ту су се окупљали сви виђени Срби у Русији. Ту су сакупљали књиге, црквене ствари и новац за помоћ Србији. Иван (Грозни) Велики је постао „други ктитор и обновитељ“ Хиландара „као и пређашњи цареви“ захвањујући великој помоћи коју је пружао манастиру. Посебном повељом (грамотом) из 1571.год., цар Иван Грозни поклања Хиландару подворје у Москви, које је тада представљао својеврсни метох, на коме ће око 1630 године бити подигнут храм-дашчара посвећен Успењу Пресвете Богородице. Те 1654 године на мјесту старијег дрвеног храма, изграђен је нешто већи камени храм који углавном задржава своју величину и изглед до данашњих дана. Од 1918 године, сва земља хиландарска бива конфискована од стране Совјетских власти, а храм бива затворен, све до 1948 године када га руски патријарх Алексиј први поклања Бугарској православној цркви и постаје бугарско подворје у Русији. Данас је храм обновљен и активан, а хиландарски метох је и даље у рукама државе.

Хиландарско подворје у Москви

Овом приликом морамо вас упознати са неким чињеницама о Ивану Грозном.

Иван Васиљевич Четврти није једини у руској историји који носи надимак Грозни. Тако су звали и његовог дједу великог кнеза Ивана Трећег, па је можда Иван Грозни свој надимак стекао прије наслеђем, него што га је заслужио својом суровошћу.

Цар Иван Грозни имао је српске претке по трострукој линији. По мушкој линији, “баба по оцу Ивана Грозног, Софија Палеолог, била је чукунунука деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестре цара Душана”. Ватикан се надао да ће преко Софије имати утицај на Русију и православну цркву. Брзо је Софија показала да је часног српског рода, одана српству и православној вјери. Под њеним утицајем први пут се на руском грбу појављује двоглави орао. У Византији се двоглави орао појавио у време Константина Великог који је, као што се зна, рођен у Нишу.

Преко Немањића, Иван Грозни се генеолошки може повезати и са Лазаревићима-Бранковићима, јер је кнегиња Милица супруга кнеза Лазара, била кћер кнеза Вратка, праунука великог кнеза Вукана, рођеног брата краља Стефана Немањића.

Мајка Ивана Грозног, Јелена Глинска, била је ћерка Ане Јакшић Српкиње, кћерке Стефана Јакшића. Стефан је био високи службеник на двору мађарског краља Корвина. Како су родитељи Ивана Грозног брзо умрли, одгајала га је баба Ана.

Она га је упознала са српском традицијом. Његујући традиције славне српске прошлости, Ана Јакшић Глинска унела је у руски двор, а преко њега и у читаво

царство, култ српског светитеља Саве Немањића. У његово вријеме настао је “Љетописни лицевој свод”, највећи књижевни подухват у Русији 16. вијека. У овој свеопштој историји, на 61 листу са 122 минијатуре и око 250 малих слика, прати прича о великом српском светитељу. У Љетопису су садржана житија и других српских светитеља. Колико је био развијен култ српских светитеља на руском двору свједочи и податак да су по налогу цара Ивана четвртог Грозног у Архангелском сабору московског Кремља живописана четири лика која не припадају кругу руских владара. Поред византијског цара Михаила осмог Палеолога, приказани су и ликови Симеона – Стефана Немање, Светог Саве и кнеза Лазара. Познато је да је Иван Грозни био велики дародавац Хиландара.

Подворје Српске православне цркве

Године 1873. Митрополит Михаило се обратио Синоду Руске православне цркве са молбом да се отвори подворје Српске православне цркве. Синод је додјелио цркву Светог Кира и Јована на Соланки. Било је то мјесто где су се састајали Срби али и Руси не само ради духовних потреба него и ради прикупљања сваке врсте помоћи Србији у току наредних немирних и ратних деценија.

Подворје је било активно до 1917. године када су се српски монаси вратили у Србију. Званично је подворје Српске православне цркве од 1948. године, али из политичких разлога, због сукоба тадашњих СФРЈ и СССР, није обављао ту функцију све до 1999. године. Тада је, на предлог патријарха Алексија ИИ, подворје поново отворено. Године 1999. обновљено је српско подворје али у цркви Светих апостола Петра и Павла код јаузских врата. Црква је саграђена у периоду 1700 – 1702. године у стилу московског барока. Послије Револуције црква није затворена. Била је једна од малобројних које су све вријеме биле активне. Из затворених цркава доношене су иконе и други црквени предмети како би се сачували.

Два народа нису показала своје заједништво само у обнови храма. Стално га изнова исказују на дане великих празника, од Божића, преко дана Светог Саве и Ускрса, до дана Светих апостола Петра и Павла, познатијег као Петровдан. Посебно величанствено се празнује овај празник, наводи портал Царса. О прослави Петровдана на овом мјесту Руси причају у суперлативима. Кажу да је долазак у храм на тај дан попут одласка у Србију. По најчешће прелијепом дану, на отвореном се служе домаћа српска јела и свирају српске пјесме на чије тактове житељи, одјевени у традиционалне српске ношње, изводе народне игре. На празник су позвани сви, без обзира да ли припадају Српској или Руској православној цркви.

Богослужења су на црквенословенском језику, али се на дане спомена српских светитеља врше и посебне службе на српском језику. Практикују се и обреди којима се чувају од заборава српски обичаји, попут празновања славе, која не постоји у Русији.

У храму се организују изложбе, под његовим покровитељством се издају књиге о Србији, као и преводи српских аутора на руски језик. Осим тога, подворје активно помаже Српску православну цркву прикупљањем добровољнихприлога. Једна од највећих акција је била 2011. године, када је за обнову манастира Хиландара прикупљено око сто хиљада долара.

У овом храму је 21. августа 2000. служио литургију српски патријарх Павле.