За прву српску оперу сматра се дјело Станислава Биничког „На уранку” из 1903. године, за коју је либрето писао Бранислав Нушић. Ову оперу извело је Народно позориште 20. децембра исте године, мада је увертира изведена на једном концерту 24. априла.

Међутим, Бранислав Нушић у књизи „Стари Београд” наводи и податке да је оперска умјетност у Србији заживјела још у првој половини 19. вијека:

„Ко би рекао да је у нас било опере и то оригиналне, још прве половине прошлога вијека. И то, што је још невјероватније, било је и оперских пјевача и оперске музике и све, све оперско, тако да дописник Новина србских, који описује тај први приказ, одушевљено почиње свој допис: ‘Данас смо били участници и зритељи торжества, како се само по највећим европским државама догађа‘.

То је било 8. новембра 1840. године у Крагујевцу. Тога дана, ‘још од полдне већ раздаване су биле позивателне цедуље за државши се исто вече театор’. А представљена је то вече Женидба цара Душана, комад који је ‘г. професором математике у овдашњем лицеуму Атанасијем Николићем сочињено у пјесмама, на форму талијанских опера’. Оркестар је била ‘банда књажевска’ под управом свога капелмајстора Јосифа Шлезингера, који је и све пјесме у ноте ставио.

Атанасије Николић, писац прве српске опере, тек је 1839. године дошао у Србију за професора у нови крагујевачки лицеј и већ прве године своје службе пише и приређује прву српску оперу. У Крагујевцу је тада, послије Вујићевих позоришних представа, свијет већ био свикао на театар, но ипак је био врло изненађен овим новим начином приказивања.

Представу је посјетио и сам кнез Михаило и сви великодостојници српски, и г. Николић је ‘како сочиненијем овим, тако и играњем рола са својим персоналом не само соотвествовао смислу представљених но је свако очекивање како књаза тако и она зритела, који су имали прилике у највећим европејским театрима бити, превазишао‘.”

Бранислав Нушић даље наводи да је ова опера још једном поновљена послије читавих мјесец дана, о Светом Николи, слави кнежевој.

Почетак београдске оперске умјетности датира с краја 19. вијека, када је 1894. године изведена прва оперска представа, “Блодекова У бунару”, под диригентском палицом Јосифа Свободе. Још један од важних датума је и 1901. година, када је Божидар Јоксимовић написао оперу Женидба Милоша Обилића, али то дело никада није изведено. У већ поменутој опери На уранку Станислава Биничког из 1903. године наступили су врсни оперски пјевачи Султана Цијукова и Жарко Савић, а као глумац Добрица Милутиновић, наводи авантартмагазин.

По завршетку Првог светског рата, док се Србија опорављала од страшних страдања, фебруара 1919. године основана је опера са балетом. У то вријеме, зграда Народног позоришта била је у реновирању, јер је из рата изашла прилично оштећена. Опера и балет смештени су у зграду Мањежа, у којој је одржана и премијерна представа, пучинијева Мадам Батерфлај (11. фебруара1919). Први директор Београдске опере био је Станислав Бинички.

Београдски балет заживио је у оквиру Опере током 1919-1920. године. Темеље београдског балета поставили су руски умјетници емигранти, Клаудија Исаченко и Јелена Пољакова, први шеф Балета. Исте године настала је и Београдска филхармонија, један од најзначајнијих музичких ансамбала. У њеном оснивању учествовао је Стеван Христић.

Поред Народног позоришта, у коме се налазе и Опера и Балет, у Београду постоји и камерна оперска сцена Мадленианум. Зграда Опере не постоји а посљедњих година се води жустра полемика како и гдје би требало изградити нову београдску оперу.