Први српски устанак пробудио је национална осјећања не само Срба који су били под вишевјековним турским ропством него и њихових сународника преко Дунава и Саве.

И код Срба који су живјели у Аустријском царству пробудила се жеља за слободом. Поводећи се за Карађорђевим устаницима, Сремци су 3. априла 1807. године дигли буну против племства, одговорног за њихов живот у безмјерном сиромаштву.

Напади на имања

Највећи дио тадашњег Срема био је својина кнежева Одескалкија. Они су живјели у Риму, а вођење имања повјеравали су управитељима, који су немилосрдно експлоатисали и циједили кметове.

Устанак је покренуо сеоски кнез у Вогњу Теодор Аврамовић Тицан, који је позвао сељаке из Буђановаца, Брестача, Суботишта, Добринаца, Сибача, Петровца, Бешенова и других мјеста да „одмах сутра пошљу у Вогањ изасланике и друге људе под оружјем“. Све у свему, дигло се 15.000 сељака из 45 села. Пошто је Вогањ у равници и неподесан за одбрану, побуњеници предвођени Тицаном, учитељем Андријом Поповићем, Пантелијом Остојићем и Марком Огњановићем одметнули су се на Фрушку гору, у Врдник. Одатле су дипломатски поручили да они признају царску власт, али да се боре против бездушних спахија. Услиједили су напади на спахијске магацине и имања, па су аустријске војне власти замолиле митрополита Стефана Стратимировића (1790-1836) да посредује. На преговорима у манастиру Раваница у Врднику, Стратимировић је сељацима пренио понуду Беча: опште помиловање, оснивање посебне комисије за сељачке жалбе и остављање на уживање већ заузете земље – ако одмах положе оружје.

Побуњеници су пристали – сви осим некадашњег граничара Теодора Аврамовића Тицана, родом из села Јазак, и његове чете. Он је напустио Врдник и отишао дубље на посјед кнежева Одескалкија. Ту је 9. априла, послије жестоке битке са царским војницима, ухваћен и затворен у Иригу. Разваливши решетке на прозору, побјегао је из затвора, али су га стигли на Сави, одакле је покушао да се пребаци у Србију. Осуђен је на смрт мучењем на точку и черечењем, подсјећа Курир.

Бацање анатеме

Буна је, међутим, стицајем околности на Врдник оставила посљедице које ће трајати наредних 25 година. Кад је митрополит Стратимировић, послије преговора, одлазио из Врдника, побуњеничке страже на изласку из села хицима у ваздух јавиле су да је прошао. Митрополит је, међутим, помислио да су пуцали на њега. Прек какав је био, дошавши у Карловце, бацио је анатему, то јест из црквене заједнице искључио је Врдник. То је значило да ниједно свештено лице не смије ногом да крочи у Врдник, а камоли да обави неки вјерски обред или административну дужност.

Одсјечени од свијета

Један хроничар биљежи: „Како су године пролазиле, село је постало потпуно одсјечено од остатка цивилизованог свијета, па је напуштало и његове обичаје. Некрштена дјеца нису ишла у школу, бракови нису склапани, нити покојници сахрањивани, куће су постајале запуштене и оронуле, јер бачено проклетство повлачило је и одређене економске посљедице… Чим би пало вече, мјештани су се завлачили у трошне домове, штитећи се разним бајалицама против зла које би могли да им нанесу вампири и вукодлаци“.

Тек 1832. митрополит је послао свештеника у Врдник.

Изостала Карађорђева помоћ

Побуњени сељаци из Срема писали су Карађорђу да су спремни да се против мађарских спахија боре до краја, и да су спремни за уједињење са Србијом. Шабачки обор-кнез поп Лука Лазаревић, који им је географски био најближи – с друге стране Саве, упозоравао је Вожда да се не залијеће, пошто је Србија имала дугачак фронт према Турској. Тако су Тицан и Сремци остали без помоћи из Србије.