У тренутку кад је Солунски фронт већ био пробијен, Бугари капитулирали, а пораз Њемачке и Аустроугарске савим извјестан, Срби, Хрвати и Словенци – предратни посланици бечког парламента, хрватског и далматинског сабора и словеначке скупштине, формирали су Народно вијеће СХС.

Југославија

Ово представничко тијело прокламовало је као циљ „уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу“.

Али кад је Аустроугарска двадесет дана касније капитулирала, исто то Народно вијеће прогласило је Државу СХС. Према једном запису, „цијели Сабор, заједно са галеријама, стојећи је отпјевао: ‚Лијепа наша домовино‘, уз бурне поклике ‚Живјела Хрватска!‘, а потом су у дворану народног заступништва ушли хрватски генерали у аустроугарској војсци, у униформи и са свим одликовањима, када у саборници и на галеријама настаје буран пљесак и поклици: ‚Живјела народна војска!‘“

„Не“ српској војсци

Народно вијеће СХС званично је затражило да „српска војска не улази на њену територију“. Али за мјесец-два у Хрватској и Словенији завладала је анархија – „своју политику“ тјерали су сви, од повратника са руског фронта задојених идејама револуције до демобилисаних аустроугарских војника који су се одали пљачки.

Уз ово, Италијани су послали своје јединице на јадранску обалу и у Словенију, па је Народно вијеће СХС замолило српску владу да пошаље своје јединице. Тако је српски потпуковник Стеван Швабић, са српским заробљеницима који су се враћали из аустријских логора, од Италијана одбранио Љубљану!

У Женеви су 27. октобра 1918. представници српске владе, с Николом Пашићем на челу, Народног вијећа и Југословенског одбора, који је окупљао заговорнике уједињења, потписали декларацију у којој се каже: „Заједничким напором савезничких народа и Сједињених Држава, снагом Срба, Хрвата и Словенаца, сломљене су на бојним пољима све препреке уједињењу“.

На овај начин потпуно су изједначене обје стране у рату, што је за Србију било неприхватљиво. Зато је, и због других рјешења у декларацији на штету Србије, овај документ одбачен, а регент Александар Карађорђевић послије рата није дозволио Пашићу да формира нову владу.

Страх од Ватикана

У страху да се вољом великих сила и Ватикана поново не успостави некаква Аустроугарска, делегација Народног вијећа је 1. децембра 1918. предала Александру Карађорђевићу изјаву о жељи да се уједине, на шта је он одговорио проглашењем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, подсјећа Курир.

Са међународним признавањем нове државе није све ишло глатко: Краљевину СХС прво су признали Американци, и то тек у фебруару 1919. године; потом су слиједиле Грчка, Швајцарска, Норвешка и Чехословачка, а Француска и Енглеска дале су своје своје признање послије седам мјесеци одлагања.

У марту 1919. престала је да постоји српска војска. У нову СХС примљено је 2.500 официра, који су у тек завршеном рату били на аустроугарској страни, и 500 црногорских. Сви они су том приликом добили по један чин више…На цијелој територији нове државе уведен је у употребу „нови“, грегоријански календар. У Србији, гдје је до тада коришћен јулијански, 15. јануар 1919. године проглашен је за 28. јануар.