Могао сам, као дјечак, да бацим камен на одређено мјесто, по жељи. Док сам са вршњацима чувао стадо на пашњацима Милутовца, кладио сам се да ћу убацити камичак у гнијездо, у оџак на кући, да ћу каменом „скинути“ крушку. Кладио сам се да ћу на одређену црту, на одстојању од тридесетак метара, бацити камен. Био сам непогрешив, увијек сам добијао опкладе.

Прича о Миладину Милетићу

Кад сам дванаесте позван у војску, шта бих ја тада могао да будем, ако не – бомбаш? Хајде, Миладине Милетићу, говорио сам себи, лако је било са каменчићем на ливади, убаци ти, брајко, бомбу у турски ров! И, богами, да се не хвалим, убацивао сам бомбе гдје год је требало – од Куманова до Једрена. У то вријеме био сам у четвртој чети првог батаљона 15. пјешадијског пука „Стеван Синђелић“. Дивизија – Тимочка. Армија – Друга, војводе Степе Степановића.

Командир чете Милија Мијатовић, капетан прве класе, кад год је било густо позове ме и каже: „Хајде Милетићу, соколићу, узми два војника, па види да се с друге стране непријатељ не досађује“. Кад је испред Једрена требало да се уклоне бодљикаве жице, он зове мене. „Узми своје бомбаше“, каже ми он, „па мало маказама, мало више бомбама искидајте оних четрнаест реди жице, тек да можемо да прођемо“. Турци гађају и топовима, али – ми правимо пролаз.

Тако, као искусан војник уђох у рат са Бугарима. С њима, као и са Турцима, по кратком поступку. Али ево и Шваба ударио са свих страна. Тада сам био у првој чети другог батаљона. Пук исти. Потиснули нас са Дрине. Зауставили смо се на Врапчем брду, код Лазаревца. Ту смо примили борбу. Развијемо се у стријелце. Испред нас је командир чете. Мој вод је на лијевом крилу. Швабе надиру. „Сагни се, господине поручниче“, говорим свом командиру вода, јер меци фијучу око нас, а он висок и прав као бор. Само што сам изговорио ове ријечи, погоди га метак. Поручник паде без ријечи. Преузмем команду. Седамдесет војника слуша сада моју заповест. Поднаредник сам.

Чујем команду командира чете: „За мном, јуриш, па онда понављам ријечи и трчим испред војника. Грми артиљерија, праште бомбе, кључа… Под брдом, у шљивику група војника, као да није борба. С њима и официр. Сазнајем да је то трећа чета и говорим: Прва чета гине, а ви стојите у шљивику. Тако се и они укључише у борбу. Измјешасмо се са Швабама. Они мисле – ми се предајемо! Ја мислим – они се предају! Хвата се сутон и све се мање разабира шта се догађа. Као да је настала општа збрка.

Ту мој вод зароби 63 војника и једног официра. Одредим војнике да спроведу заробљенике у штаб пука. Покажем им руком у ком правцу да се крећу, кад на своје запрепашћење видим команданта пука Мићуна Пајевића: воде га Аустријанци! Заробили га… Војници су то, срећом, видјели, па кренуше улијево.

Како сам наједном остао сам, никад нисам успио да разјасним. Тек, испред мене истрчаше тројица Шваба. „Доле оружје“, вичу, а ја њима кажем да се – они предају, да имамо пуно заробљеника. Видим, опасна ствар, па бацим пушку и тог тренутка се осјетих јадно – као да сам све скинуо са себе, као да сам остао го… Швабе узеше моју пушку и отрчаше да одробе оне заробљенике. Немам пушку, али у шињелу имам две бомбе… Трчим сад и ја и у мраку набасам на групу војника. Ко сте, питам, спреман да бацим бомбе. „Твоји смо војници, поднаредниче Милетићу“, кажу ми. Онда за мном.

Препречим пут оној тројици Шваба! Препознаше ме по бради, али неће да се предају. Мисле: немам оружје. Кад су видјели групу војника, предадоше се.

Кад је пао мрак и умукла борба, сакупили смо се. Од 70 војника, преживјело нас је – 28! Те ноћи смо преспавали у сјену. Сутрадан смо се повукли. Швабе су надирале. Слиједећег дана смо преузели офанзиву… За кратко вријеме стигли смо до Колубаре.

Позове ме командир чете и каже: „Милетићу, узми два војника, па преко Колубаре. Извиди гдје су Швабе“. Узмем Милана Радивојевића, комшију из Милутовца, и Јеврема Мишића, из сусједних Страгара, па на обалу Колубаре. Одсјечемо једно подугачко стабло, повалимо га у воду и држимо се, док штапом мјеримо дубину воде. Одатле, с друге стране ријеке, пузимо уз брдо Стриковац. Одједном, швапски митраљез поче да „везе“. Чујемо зујање метака. Наши одговарају равном мјером. Нађосмо се између двије ватре. Не зна се која је опаснија. Али, жалије нам некако да погинемо од метака наших војника.

Дође ми да се окренем и викнем нашима: да ли сте паметни? Знате ли шта радите?! Послали сте три војника у извиђање, а сада пуцате у њих… Али ћутимо и пузимо уз брдо. Кад смо дошли на стотинак метара од швапског митраљеског гнезда, наш митраљез умукну. То је због нас, примјетили су нас, престали су да гађају и чекају шта ћемо да урадимо.

А шта ми можемо да урадимо, него да кренемо још коју десетину метара, да пужемо, нијемо, без ријечи… Договарамо се погледом. Радивојевић и Мишић су толико пута опробани у окршајима, да им је ово дошло као – вјежба! Кад смо били на око тридесет метара, онај митраљез још сипа ватру. Још мало, само који минут, и никад се више нећеш огласити – шапућем у себи. Причекам који секунд, па кад су пришли Радивојевић и Мишић, очима се договорисмо да истовремено бацимо три бомбе. Мајко моја, који секунд касније, као да се планина цијепа. Врх је био обавијен димом. Чуло се запомагање, јауци су допирали са врха. Чим се дим разишао, викнуо сам: лијево крило напред! Подигли смо се нас тројица и у неколико скокова нашли се испред рањених и унезверених Шваба.

Ту смо заробили 36 војника и једног подофицира. Онај митраљез смо заувијек ућуткали. Наши су с друге стране ријеке све посматрали и убрзо затим је цио пук био на вису. Ту смо их сачекали и предали заробљенике и њихово оружје… Одатле, поново на Дрину.

Нешто касније, кад на територији Србије није било више ниједног непријатељског војника, осим мртвих и заробљених, био је постројен пук. Командант пука лично, питао је војнике – ко заслужује да добије Карађорђеву звезду. Војници су у један глас изговорили моје име. Моји другови, Радивојевић и Мишић, добили су Златне Обилићеве медаље за храброст. Тако је то било…

(Антоније Ђурић, „Солунци говоре“, Просвета, Београд, 1988.)

Извор: Приче из Великог рата