Петар Лубарда данас заузима мјесто на врху листе најтраженијих сликара на простору овог дијела Европе.

Петар Лубарда

Још за вријеме његовог живота успио је да задобије дивљење са свих страна старог континента, које су се отимале не би ли дошле до чувеног српског умјетника. Лубарда је као и већина најуспјешнијих Срба рођених ван граница данашње Републике Србије постао жртва присвајања новокомпонованих „нација“. Оно што је упечатљиво за све овакве примјере, почевши од Тесле до Лубарде то је пресликан шаблон присвајања без обзира ко је „жртва“, а ко „егзекутор“.

Лубарда је рођен на Цетињу, у црногорским брдима који су му се трајно урезали у стваралачку меморију и постали неизоставан елемент његове умјетности. Зато је и јасно зашто се међу његовим најпознатијим дјелима налазе слике попут: „Битка на Вучјем долу“, „Гуслар“, „Црногорка“, „Ријека Црнојевића“, „Портрет Црногорца“ итд. Сав бесмисао одвајања црногорства од српства у данашњим временима стаје у чињеницу да су ова два податка из Петрове биографије сасвим довољна да га неки прогласе „црногорским сликаром“. Као и код многих других сличних примјера сви други подаци његове биографије који непобитно указују да се током читавог живота осјећао и представљао Србином, постају тотално занемарљиви, наводи портал Принцип.

На срећу овако високоумни људи су већ тада могли да предосјете опасност времена која долазе, па су и тада потенцирали на њиховом недвосмисленом српском идентитету. Тако Лубарда још 1971. шаље писмо уређивачу каталога изложбе сљедећим речима:“…Како не знам ко шаље податке о аутору који ће изаћи у каталогу, ријешио сам да пошаљем сљедеће и једине тачне биографске податке о мени. То су: Петар Лубарда, рођен 1907. године, Љуботињ; Србин; живи у Београду, Иличићева бр. 1…“ (писмо се данас чува у архиви САНУ-а).

Морамо споменути и његов чин одбијања понуде да уђе у Одбор за градњу маузолеја Његоша, ријечима: „…Сматрам да ми моја савјест умјетника не дозвољава да вас не замолим да опозовете одлуку коју сте донијели. Његош, велики пјесник, осјетио је то и желио да му Ловћен буде споменик. И зато сматрам да не треба кршити његову вољу.“