Прича о нашим људима које је врбовала аустроугарска обавјештајна служба. Моћни бечки апарат лако је међу нашим свијетом проналазио уходе и доушнике.

ЖИВОТ шпијуна је одвајкада интригирао обичног човјека. Тајновитост, мистерије, опасност и опсена људи од којих добијају повјерљиве информације, саставни су дио шпијунског посла. А то подразумева интелигенцију, лукавство, чврстину и многе друге вјештине, па због тога не изненађује што их обичан народ врло често доживљава као надљуде.

Стварни живот великих шпијуна заправо је много занимљивији од оних описаних у романима, филмовима или телевизијским серијама. Њихове операције задивљују више од легенди које су о њима настале, записао је једном приликом Роберт Џ. Лампир, специјални агент ФБИ.

Живјећи у дубокој сјенци, водећи двоструке или троструке животе, они су врло често, хладнокрвно и непоколебљиво, повјерљивим информацијама до којих су долазили, мијењали постојећи баланс војне, политичке или економске моћи, у временима у којима су живјели.

Мотиви за ову врсту животне клацкалице су многоструки. Од дубоких патриотских осјећаја, компликованих породичних и животних околности и уцјена, па до похлепности и привлачности звекета новца.

Наравно да ни Срби никада нису били равнодушни према таквим изазовима. Листајући пожутјеле странице архива, или многобројних књига објављених на ову тему, открићемо туце наших људи који су живот стављали на коцку не би ли дошли до неке информације која би могла да помогне њиховој земљи. Ти подухвати се често убрајају у највеће свјетске шпијунске операције. Међутим, било је и оних који су због прегршт пара издавали своју домовину и нудили и најтајније податке службама других држава, а најчешће оним које су биле отворено непријатељски расположене према Србији.

ОД ИЗБИЈАЊА Првог устанка и почетка формирања модерне државе, Србија је била на удару појединих европских земаља. У томе је, наравно, предњачио свезнајући полицијски и обавјештајни апарат Аустрије, који је још од 1805. године био упућен у готово све значајније тајне у Србији. У бечким архивима сачувана су документа која казују да је један од првих „информатора“ Беча био Јован Савић, у нашој историји познатији као Иван Југовић, који је као секретар Карађорђевог совјета, сваке вечери, преко једног аласа, достављао своје извјештаје у Земун, тамошњем аустријском команданту, а овај их је прослијеђивао генералу Симбшену у Петроварадин.

Јован Савић, или Иван Југовић, заузимао је важне положаје у устаничко вријеме. Био је један од најугледнијих људи свога доба, професор на Високој школи и један од шест министара у Карађорђевој влади. Родио се око 1733. године у угледној свештеничкој породици Савић у Сомбору. Није успио да се закалуђери у једном од фрушкогорских манастира, па у Угарској завршава права. Радио је као професор у Сремским Карловцима, а потом као секретар владике у Вршцу. У Србију долази 1805. Као образованом човјеку и познаваоцу више страних језика, није му било тешко да оствари завидну каријеру.

Константин Думба, аустроугарски посланик

Алекса Ивић, професор историје права, 1929. године је у бечком државном архиву пронашао доказе да је Иван Југовић био заврбован од Аустријанаца и да је оспособљен за коришћење шифрарника. Међу документима, биле су и признанице на пристојне суме које су исплаћиване Суботићу, односно Југовићу.

У мају 1813, када је осјетио да ће бити откривен, бјежи у Земун. Исте године умире у Великом Бечкереку, данашњем Зрењанину. Неки историчари су доводили у сумњу његов шпијунски рад. Владимир Ћоровић у „Историји српског народа“ пише да је Југовић био даровит и учен, али да није био морално чист човјек. Поводом двестогодишњице Велике школе, објављена је монографија „Јован Савић – Иван Југовић“, у којој је представљен као личност без мрље.

УКАЗОМ кнеза Михаила 1861. године, основан је Прес-биро Министарства спољних послова. Првих година звао се Прески биро. Први шеф овог бироа био је Матија Бан, до 1880. године, и, по свему судећи, једини челник ове службе који није био истовремено и аустријски агент. Један од челника бироа био је и Тодор Стефановић Виловски, који је рођен 1854, а умро 1920. године. Прије доласка у Србију 1881. уређивао је „Србадију“ и „Српску зору“. Био је посланик и секретар Српског народно-црквеног сабора у Сремским Карловцима. По доласку у Београд, постао је најприје секретар Министарства спољних послова, а затим шеф Прес-бироа. За време Српско-бугарског рата 1885. био је и секретар краља Милана, објавиле су Новости.

Виловски је Бечу дојављивао све оно што је успјевао да сазна.

Историчар Васа Казамировић је у аустријским архивима пронашао податак да је Виловски био тај који је Министарству спољних послова Аустроугарске 1883. године доставио и препис Начертанија Илије Гарашанина, које бечке службе до тада нису регистровале. Шпијунска активност Виловског је врло интензивна у вријеме анексионе кризе 1908, а затим током Првог свјетског рата. Септембра 1912, поново долази у Србију и по други пут постаје шеф Прес-бироа, али га овог пута Пашић користи и „намјешта“ му информације, оне које је он хтио да стигну у Беч. И посљедњи шеф Бироа из времена Обреновића, Бранко Петровић Шандор, такође је радио за Министарство спољних послова у Бечу. Његово шифровано име било је Мали Бранко. Послије преврата 1903, из страха бјежи у Аустроугарску.

ДОЛАСКОМ Карађорђевића на пријесто, нажалост, у Србији се ништа не мијења. Достављача, информатора, ухода, доушника, потказивача и шпијуна увијек је било. Моћни, свезнајући, бечки обавјештајни апарат проналази правог човјека на правом мјесту. Овога пута то је био Живојин Балугџић, лични секретар краља Петра Првог Карађорђевића и, гле чуда, први човјек Прес-бироа. Краљ Петар имао је у Балугџића неограничено повјерење, и прије доласка и по доласку на пријесто Србије. Он је по налогу краља обављао најповјерљивије мисије. Све најзначајније тајне информације са Двора и из српске владе стизале су директно на сто министра спољних послова Аустроугарске. Колико су та обавјештења за владу у Бечу била значајна, свједочи извјештај отправника послова Левентала од 13. јуна 1906. године упућен министру спољних послова у Беч.

– Како би Вашој благородности смјело да буде познато, господин Пашић је наименовао г. Балугџића за првог секретара посланства у Цариграду и он би требало да тамо отпутује током слиједећих мјесец дана… Ја сам услед тога принуђен да се постарам за друге изворе информација, при чему од г. Думбе (посланик у Београду) својевремено предложени Никола Петровић, који је сасвим испао из политичког живота, не би за то уопште дошао у обзир. Моментално ми се чини да би један од слиједећих часних људи који су се недавно вратили у Београд могао доћи у обзир: бивши дворски новинар краља Александра Обреновића, Пера Тодоровић, који је сада примљен у старорадикалску партију и прикључен њеном органу Самоуправи – или ранији шеф српског Прес-бироа Шандор (Бранко) Петровић, који наводно сада поново треба да ту дужност преузме. Да ли би се цијела ствар уопште могла реализовати, и у оквиру моментално одобрених трошкова за обезбијеђење информација, или ће можда бити нужна додатна средства, тек ће се видјети. За овај час слободан сам да замолим да ми се јави да ли је нека од поменутих личности можда већ стајала у вези са Информационим бироом – записао је Левентал.

ЈОШ један строго повјерљив извјештај аустроугарског посланика из Београда свједочи о досљедном прослијеђивању информација о догађањима у Србији. Овог пута на тапету је престолонасљедник Ђорђе Карађорђевић:

Никола Пашић

– Што се тиче престолонасљедника, господин Балугџић каже да његово понашање у посљедње вријеме задаје поново много бриге краљевској породици. Ниједан слуга, ниједан ађутант не може да издржи код њега, јер их он на најбруталнији и неурачунљив начин псује и атакује. У Двору је он недавно послије доручка напао свог брата Александра и хтео да га – удави. Он Александра гони са особитом мржњом, оптужујући га да настоји да се дочепа пријестола и да је плаћеник Аустрије.

И Српско посланство из Лондона упозорило је Пашића да Балугџић ради за Аустријанце. У повјерљивом обавјештењу од 8. маја 1913. године, упозоравају да је Балугџић о плановима и намејрама албанског првака Биба Доде, који су се тицали сарадње са Србијом, а које је сазнао од Беровић-паше, прво обавијестио Беч, а потом Београд. Како би наш народ рекао, вук длаку мијења, а ћуд никако.

ЛУКАВ ПАШИЋЕВ ПОТЕЗ

ОДЛАЗАК Балугџића за Цариград био је посљедица његовог подужег сукоба са Николом Пашићем. Лукави Баја ће искористити једну његову несмотреност када је објелоданио тајни разговор између краља Петра и бугарског кнеза Фердинанда на жељезничкој станици у Београду. Пашић га је приморао да поднесе оставку на положај шефа Прес-бироа и послао у дипломатију.