Мало је мјеста на планети гдје се Срби могу осјећати као у својој домовини и знати да су међу пријатељима као што је на острву Крф. Све то почело је доласком српске војске прије једног вијека. Међу причама о рађању пријатељства два народа једна се истиче.

Она о Јанису Јанулису, грчком пастиру из мјеста Мораитика, 20 километара јужно од града Крфа. На имање овог неписменог сељака 1916. стигло је око 3.000 војника Дринске дивизије који су чинили само дио од око 130.000 српских ратника који су на овом острву потражили спас. Да је учинио само оно што и многи други – помогао колико је могао да се војска смјести и прехрани, било би доста. Али Јанис је српске војнике третирао као своју дјецу.

Чак и када су многи, изморени послије Албанске голготе, на острву преминули. Он је дао земљу за гробље, једно од 27, колико их је било на острву, да би могли хришћански да буду сахрањени. Отуда је ту земљу сматрао светом.

– Када су кости палих војника пребачене у костурницу на острву Виду, отац нам је оставио завјет – да се та њива никада више не обрађује. Међутим, када је умро, мој брат, коме је њива припала, ријешио је да је искористи макар као пашу за овце.

Иако смо му сви говорили да то не ради, купио је стадо оваца и пустио га на њиву. Послије само једне ноћи цијело стадо је угинуло – својевремено је за Курир исприча Јанисов син Спирос Јанулис.

Послије тога, завјет нико виш није прекршио и он се поштује до данас. Али ни то није потпуна прича о Јанису Јанулису, јер је потомцима пренио и љубав према Србима.