У порти манастира Никоље, у Овчарско – кабларској клисури, налази се најпозантији бор Србије.

Уколико се упутите у Овчарско-кабларску клисуру понесите жељу и никако немојте пропустити да посјетитите манастир Никоље. Овај женски манастир налази се близу саме Бање и може се стићи пјешице, али је неупоредиво љепше када се приђе бродићем који полази из Међуречје и пролази кроз клисуру.

Прво што посјетиоци виде су црква светог Николе и високи бор који нијемо посматра посјетиоце манастирског комплекса и одаје утисак чувара. Овај бор је веома посебан. Прије свега, стар је више од 200 година и сматра се да је сам никао на гробљу монаха.

Добро је познато да су ову „малу Свету гору“ послије пропасти немањићке државе градили људи, а не краљеви, па су зато манастири мали. Међутим, постоји легенда да је народ управо бирао света мјеста, крај светог дрвећа, како би баш ту подигли манастир.

Овдје су људи долазили и молили се за излечење. Већином су то биле жене, а легенда се преносила са кољена на кољено.

Вјерује се да овај бор штити мајка Божија, па се на њему налази њена иконица. Уколико имате жељу и светом бору приђете са искреном, дубоком молитвом, цјеливате икону и помислите ту једну жељу, па окренете три круга око њега – жеља ће вам се испунити.

Нема вјерника који посјети манастир Никоље, а да не обиђе и ово свето дрво. Сам манастир Никоље се налази у прелијепој шуми крај Западне Мораве. Ово је било кључно мјесто у вријеме ослобођења од Турака, јер је овде књаз Милош Обреновић сакрио од Турака кнегињу Љубицу. Нажалост, овде је сахрањен, крај бунара и његов мали син Петар.

Новорођени син кнеза Милоша сахрањен је испод светог бора

И други син књаза као петогодишњи дјечак сахрањен је иза западног дјела цркве. Малишан се звао Петар и крстио га је Карађорђе по свом оцу и тако су Карађорђе и Милош Обреновић били кумови.

Задовољан што су Љубица и дјеца били безбједни, књаз Милош је манастиру изградио конак. Манастир је тада добио и воденицу, па готово да нема туристе који манастир напусти без килограма брашна упакованог у платнену врећицу.

Забиљежено је да манастир Никоље од постанка никад није био пуст. Кандило се у њему никада није гасило. Када је основан био је мушки, а од 1945. године постао женски манастир.

Иако фреске у цркви немају велику умјетничку вриједност, српском народу су непроцјењиве. Манастир је био и поплављен, а током историје био је значајан културно просвјетни центар. Ту се налазила школа за парохијске свештенике и манастир је имао развијену преписивачку дјелатност.