Чудна је судбина неких наших стари(ји)х пјесника: пјесме су им још за живота постале толико популарне да су зашле у народ и поистовјетиле се са народним творевинама, а они сами, њихови аутори, остали су заборављени.

Ко од нас, рецимо, не зна и не пјевуши радо пјесме: “Јесен стиже дуњо моја“, “Не лудуј Лело, чуће те село“, или “Играле се делије“… Мало ко, међутим, зна да су све те наведене пјесме дјело пјесника Милорада М. Петровића – Сељанчице, о коме је овдје ријеч.

Рођен 1875. године у Великој Иванчи, на падинама Космаја, гдје је завршио и основну школу, Петровић пет разреда гимназије похађа у Београду, а затим прелази у учитељску школу, која се школске 1896/97. сели у Алексинац. Ту се загледао у своју колегиницу Ружу Кнежевић, ћерку народног посланика Коле Кнежевића, који је стријељан као учесник Тимочке буне 1883. године.

Послије завршене школе, чувене по својим тадашњим професорима (др Тихомир Р. Ђорђевић, Миливоје Башић, Петар Илић, Петар Деспотовић, Јован Миодраговић и други), њих двоје измолише исто мјесто службовања – село Велико Крчмаре код Крагујевца. У родној Шумадији, млади учитељ својој будућој супрузи Ружи ће запевати:

„Јесен стиже дуњо моја,

Јесен рана,

Од јесени, до јесени

Све се село већ ижени,

Душо моја, бежи мени!

Не варај јарана!“…

Тако настају прве Петровићеве сељанчице (пјесме које пејвају о селу) нове и по духу и по изразу. Он проналази своје мотиве обичне и једноставне, свој тон и нарочито свој мелодиозан стих, ослањајући се на народну лирску поезију.

Испјевавши низ стихова о селу, испуњених час безазленим хумором, час тугом, чежњом и љубављу мома и дилбера, уз оптимистичко осјећање за све што је у природи, Петровић бива запажен и постаје популаран. Прикупивши своје написане пјесме (њих 34), он их под насловом „Сељанчице“ (са посветом „Мојој Ружи“) штампа у Београду 1902. године.

Збирка је одлично примљена од критике и Милорад Петровић одушевљено наставља рад и већ идуће године најављује се „Сељанчица“ у другом проширеном издању, са преко седамдесет пјесама.

Петровићеве „Сељанчице“ компонују буквално сви наши композитори: од најстаријих Маринковића и Мокрањца, па преко Јоксимовића, Бајића, Биничког, Ђорђевића, Крстића, Манојловића, Коњовића, Христића и Милојевића, до нпр. Логара, који је рођен исте године када су пјесме објављене. Тако је мала збирка пјесама Милорада Петровића постала највећа музичка инспирација.

Препознатљив по својим пјесмама Петровић добија надимак „Сељанчица“ који му је добро дошао, с озбиром да је у то вријеме на врхунцу славе и популарности био глумац Милорад Петровић (1865—1928), један од великана српске позоришне сцене (наведимо овде да је он поред осталог успјешно одиграо и насловну улогу у филму „Карађорђе“ у режији Илије Станојевића у француској продукцији. Премијера филма је одржана у сали биоскопа „Париз“ у Београду 11.10.1911. године).

Милорад Петровић Сељанчица је нашој књижевности дао и неколико лијепих родољубивих пјесама у прози, а писао је и дечје пјесме као и књиге за омладину (Ризница). За позоришу сцену Петровић даје четири комада: „Младост“ (1904), „Чучук-Стана“ (1907), „Комадић швајцарског сира“ (према приповеци Ђуре Јакшића) и „Сиротан“. Песме за „Младост“ компонује Божа Јоксимовић (најпознатија „Играле се делије!“), а Чучук-Стану музички тумаче Стеван Христић и Исидора Бајић.

Милорад Петровић Сељанчица рођен је на селу и сем посљедњих десет година цијели живот је провео на селу, гдје је за вријеме свога учитељовања (Крчмари, Раниловић, Стојник, Младеновац-село), написао све што је горе наведено. У Београду је премештен 1910. године гдје живи у родољубивом заносу пред предстојеће ратне сукобе.

Милорад Петровић је у младости био готово увијек виђен у шумадијској народној ношњи, а испод горње кошуље, кажу, носио је амајлију — платнени замотуљак у коме је чувао грумен земље са њива своје родне Велике Иванче. Из Петровићевог „београдског периода“ поменимо и његова друговања са Бором Станковићем, Дисом и Симом Пандуровићем, наводи се на порталу Ризница српска.

Вихор рата га потом одводи на разна бојишта (Куманово, Једрене) гдје се разбољева и једно вријеме склања код породице у окупирани Алексинац, одакле се, протјеран, враћа у Београд гдје је и дочекао ослобођење. Већ тешко болестан, живјећи у сталној биједи и немаштини, умире на Михаиловцу код Београда 17.04.1921. године не дочекавши свој 46. рођендан.