Михаило Обреновић је био други син кнеза Милоша и Љубице Обреновић. Био је на челу Србије у два наврата и упамћен је као један од најпросвећенијих владара, човјек који је истерао Турке из Србије и ударио темеље модерне државе. Ипак, осим као вешт дипломата и визионар, кнез Михаило је имао и један други, много мање познат таленат.

Углавном је непознато да је, осим што је био веома образован владар, вешт дипломата и велики визионар, кнез Михаило Обреновић уживао и у писању пјесама. Велики број ових записа данас је изгубљен, али су три пјесме овог владара Србије сачуване и до данашњих дана.

“Што се боре мисли моје

Што се боре мисли моје,

Искуство ми ћутат’ вели,

Беж’те сада ви обоје,

Нек’ ми срце говори.

Први поглед ока твога,

Сјајном сунцу подобан,

Пленио је срце моје,

Учинио робом га.

Да те љубим, ах, једина,

Цијелом свету казаћу,

Само од тебе, ах, премила,

Ову тајну сакрићу”.

Све данас познате пјесме кнеза Михаила настале су у периоду његовог прогонства након свргавања са власти 1842. године када је он живио у Бечу и располагао великим богатством свога оца, кнеза Милоша.

Најпознатија је свакако љубавна песма “Што се боре мисли моје”. Деценијама се вјеровало да ју је кнез написао јер је био заљубљен у своју блиску рођаку Катарину Константиновић коју није смио да ожени. Међутим, 2003. године је откривен оригинални документ са посветом коју је кнез Михаило упутио за 15. рођендан Клеопатри, ћерки кнеза Александра Карађорђевића, наводи Историјски забавник.

Чешки композитор и пијаниста Алојз Калауз прво је компоновао ову песму, а средином 50-их година 19. вијека поново ју је прерадио Корнелије Станковић и та пјесма је за вријеме друге владе кнеза Михаила редовно извођена на баловима у Београду, а у том облику сачувана је све до данашњих дана.

О томе да ли су између кнеза Михаила и принцезе Клеопатре постојале неке симпатије или чак и љубав која би могла да заувек помири династије Карађорђевића и Обреновића и данас се расправља.

“Молитва кнеза србског Михаила на брегу морском

(посљедње двије строфе)

На част царем круне и светила

Богатиром корабље и море,

Мени моја Србија је мила,

За њу гинем и њене олтаре. СИЛЕН!

К светом пренеси ме крају

Да т’ у роду име Твоје славим,

Нећу престол, нећу земље владу,

Србство мило и Србију тражим”.

Што се тиче, умјетничког рада кнеза Михала, осим пјесме “Што се боре мисли моје”, сачуване су још и пјесме “Светски путник” и  “Молитва кнеза србског Михаила на брегу морском”.

Обје су настале 1844. године приликом путовања кнеза Михаила у Берлин и његовог боравка на обали Сјеверног мора и обје су по обиму веће од пјесме “Што се боре мисли моје”. “Светски путник” има 10 строфа (40 стихова), а “Молитва кнеза” 44 стиха, односно једанаест строфа.

Ипак, прије него као пјесник, кнез Михаило је остао упамћен као велики заштитник и мецена српских књижевника и пјесника. Током боравка у изгнанству, по очевој жељи, његов савјетник је постао Вук Караџић.

Михаило Обреновић и најпознатији реформатор српског језика ускоро су постали велики пријатељи, а управо је млади кнез био тај који је Вуку онако “као што је он слушао у детињству од својих дадиља” први испричао народну бајку “Чардак ни на небу ни на земљи”. Вук је причу према сјећањима кнеза Михаила записао и захваљујући овоме ми и данас знамо за њу.

Помоћ умјетницима наставио је и по повратку у Србију 1860. године. Осим Вуку, кнез Михаило је био мецена и Бранку Даничићу, Илији Вујовићу, композитору Корнелију Станковићу… његове даље планове прекинуло је убиство 1868. године на Кошутњаку.