Један од најпознатијих српских мајора – Драгутин Гавриловић рођен је 1882. године у Чачку.

Најпознатији је по томе што се истакао у одбрани Београда током Првог свјетског рата. И по чувеном говору, али о томе касније.

Оно што је извјесно је да је био истакнути црнорукац, а у организацију га је увео његов колега са класе Панта Драшкић и да је бранио престоницу Србије – Београд.

Одбрану Београда је преживио, да би потом прешао Албанију и отишао са осталим српским див јунацима на Солунски фронт. Своју војну каријеру завршио је као пуковник.

Био је и професор, те предавао Војну администрацију на Војној академији у Београду.

На почетку Другог свјетског рата је одбио чин генерала и министра војске и морнарице. Тада је рекао да га то не занима и да је он војник.

Живот му није био превише наклоњен. Послије капитулације у Априлском рату била одведен и логор у Нирнбергу. Тамо је био до 1945. године, потом провео неколико дана у сабирном центу на Бањици како би се опоравио и дошао кући.

Десетак дана касније је умро у свом стану на Славији. Сахрањен је у одрпаној униформи пуковника.