Монах Саво обновио је мали манастир Дајбабе крај Подгорице, а посљедњих година живота упозоравао је народ на предстојећи сукоб. Умро је 1. априла 1941.

Манастир Дајбабе

Светитељ СПЦ Старац Симеон Дајбабски рођен је као Саво 1854. године на Цетињу. Рано је остао без оца, а пошто му се мајка преудала, чували су га баба и деда и васпитавали у православном духу.

Одличан ђак

Још у основној школи, коју је завршио с одличним успјехом, показао је дар за цртање и сликање. Српско-турски ратови омели су га да одмах настави школовање, па је тек 1879. године, залагањем свог стрица и митрополита Илариона, отишао у Кијев, гдје је прво завршио богословију, а одмах затим и Духовну академију.Замонашио се у Кијеву у 33. години.

Боравио је краће вријеме у Москви, Петрограду, Бечу, Женеви и Паризу, а по повратку у Црну Гору, преко Цетиња одлази у Острог, гдје остаје шест година. Боравио је и на Светој гори, а 1897. године у селу Дајбабе код Подгорице обновио је напуштени манастир. У пећини испод манастира уредио је Храм Успења Пресвете Богородице и сам га осликао фрескама.Ту је живот проводио у непрекидној молитви, примао је посјетиоце и молио се за њих, „исцјељујући сваку болест и немоћ у људима“. У Дајбабама радо су га обилазили владика Николај и Јустин Поповић. Завјетован на монашку скромност, Симеон је 1921. одбио постављење за епископа захумско-рашког. Посљедњих година живота пророчки је говорио о страдању народа које му предстоји у Другом свјетском рату. Он сам није га дочекао, умро је 1. априла 1941. године.

Залагањем митрополита Амфилохија, мошти Симеона Дајбабског пронађене су 1996. године, а онда су унијете у манастирску цркву. Свети архијерејски сабор је Старца Симеона (Поповића) 2010. године уврстио на списак светих. Слави се 1. априла.

Мученици момишићки

Момишићи су данас насеље у Подгорици. У средњем вијеку то је било село које су подигли досељеници из Момуше код Призрена. Предање каже да су они саградили и православни храм посвећен Светом Георгију.Срби су се 1688, на подстицај Аустрије, дигли на свеопшти устанак против Турака. А кад је устанак пропао и Аустријанци их препустили на милост и немилост крвницима, неки су за патријархом Арсенијем трећим Чарнојевићем кренули у велику сеобу и бежанију, док су други, попут становника Момишића, остали ту гдје јесу. Не зна се датум кад је војска скадарског Сулејман-паше, у крвавом осветничком походу на Куче, упала у Момишиће. Поуздано се само зна да се злочин десио 1688. године, на један од великих православних празника, Божић или Васкрс. Тад су у згради школе затворена и спаљена два свештеника, као и њихових четрдесет ђака, махом из кучког братства Поповића. „Имена и свештеника и школске дјеце само су Богу позната…“

Кости спаљених сакупљене су и чуване у Цркви Светог Ђорђа под Горицом, гдје су биле похрањене све вријеме турске окупације.

Кад је 1936. храм у Момишићима обновљен, мошти су, по благослову тадашњег митрополита црногорско-приморског Гаврила Дожића, пренијете и положене у ћивот испод часне трпезе. Свети архијерејски сабор СПЦ канонизовао их је 2012. године и за дан њиховог празника одредио Младенце.

ЗАБОРАВЉЕНИ У ВРИЈЕМЕ КОМУНИЗМА

У комунистичко вријеме момишићки мученици пали су у привремени заборав, али је легенда једнако живјела у народу. Храм с њиховим моштима срушен је 1942. године, али је обновљен 1995. Тад је за њих направљена посебна гробница у храму. Коначно, на Младенце 2006. године, свете кости извађене су из земље, опране вином и ружиним уљем и положене у ћивот.