Један је од највећих, ако не и највећи добротвор кога је Србија имала у вријеме и послије Великог рата.

Џон Фротингам

Рођен је 1879. у Бруклину, у имућној и угледној породици која је подстицала његову жељу за образовањем и несвакидашњим талентом за музику. Џон је био слухиста који је говорио пет језика, поред француског који је дипломирао, свирао је клавир и компоновао, али га је занимала и музика других народа. Тако је, кроз музику, дошао у друштво наших исељеника који су му представили балканску етно музику. Богато музичко насљеђе које су наши људи понијели у други свијет, одушевило је младог Фротингама и зближило га са српским народом.

Када је избио Први свјетски рат брзо је сазнао за тешкоће које су задесиле Србију 1914. и одмах донирао новац и медицински материјал који су сакупљали наши исељеници.

Његова прва донација од личног новца била је 10 хиљада долара, у оно вријеме право богатство. Преко Јелене Лозанић упознаје се са јеромонахом Николајем Велимировићем и научником Михајлом Пупином, и они заједно раде на прикупљању помоћи, што од наших људи што од богатих америчких пријатеља. Већ у новембру 1914. упућена је комплетно опремљена болница и то са особљем, десет љекара и љекарских помоћника. Вриједност болнице била је 200 хиљада долара, али је она српској војсци, која је оскудјевала у свему, имала немјерљиву вриједност.

Слиједеће године, Јелена и Фротингам долазе у Србију и суочавају се са страховитом сликом несреће једног народа. Расуло које влада у земљи, болнице препуне мртвих, рањених и болесних, друмови закрчени колским запрегама и пјешацима, и, уз све то, бројна сирочад која је изгубила родитеље и коју нема ко да збрине, нахрани и утјеши. Та деца, то очајање и безизлаз кога су осјетиле те мале душе, те очи које су тражиле помоћ, то је опредијелило ово двоје људи да сва своја средства и енергију уложе и помогну ратној сирочади.

За ту јадну, изгубљену дјецу без родитеља, од којих су нека била и бебе, а било их је много и стално су нови пристизали, Фротингам је ангажовао Даринку Грујић, коју су, због невјероватног пожртвовања и ангажмана око дјеце, прозвали „мама Грујић“, а она то јесте била. Из Америке су стизали шатори, одјећа, обућа, лијекови и храна. Вагони су довозили спас за голе и босе жене, рањенике и дјецу.

Када су измучене српске избјеглице, послије страхота албанских планина, стигле лађама на француску обалу, тамо их је чекало 25 вагона робе са рубљем, одјећом и обућом. Лично су их сачекивали Фротингам и два господина из Карнегијеве фондације, и размјештали по лицејима и домовима. Неуморан и незаустављив, вратио се и са Даринком Грујић прихватао нове таласе ратне сирочади која је остајала за борбама на Солунском фронту. Његовим средствима издржавани су домови у Ници, Фалеру, Солуну и Монтону.

За ту несвакидашњу осјетљивост према сирочади сигурно је узрок и околност да су Џон и његова сестра доста рано остали без родитеља. Сигурно да је и због тога „тата Фротингам“ сакупљао ту несрећну дјецу која нису, као он, имала неког да се о њима стара. Он је знао и није заборавио. Зато није давао само новац, него је лично обилазио терен и све биљежио.

Фротингам није био само човјек који даје материјална добра. Он је српској чељади давао душу, вријеме, љубав, све што је имао, ни у чему није себе штедио.

Путовао је свуда, сакупљао, лобирао, организовао, лично учествовао. Ишао је свуда гдје је потребан, није гледао да ли је то фронт или безбједна територија. Како је цијелу једну годину провео директно на борбеном подручју, војвода Мишић га је предложио за највише ратно одликовање – Карађорђеву звезду, која му је додељена 27. августа 1919.

Крај рата Србија је дочекала израњављена, опустошена и похарана. Преко милион жртава или више од 60% мушког, репродуктивног становништва значило је да је земља осакаћена у свом елементарном бићу. Милион и триста хиљада људи, од којих су многи били родитељи, то је читава армија дјеце коју је требало збринути. А није се имало ни гдје, ни чиме.

Познато је да се српски државни врх није много бавио проблемима које је рат оставио, инвалидима и дјецом без родитеља. На срећу, Фортингам је био човјек који је дугорочно размишљао, не само да збрине и нахрани гладну и ничију  дјецу, него да их описмени, ишколује, да од њих направи људе корисне и себи и заједници. Нарочито је био болећив на женску дјецу, видио је како се по забитим селима Србије, Македоније и Метохије третирају женска дјеца и колико су искључена из образовања и било каквог активног учешћа у животу. У договору и уз помоћ Даринке Грујић, одабрано је 10 дјевојака које су имале неко образовање и послао их у Енглеску, да тамо заврше домаћичку школу. Оне су, по повратку, постале први наставнички кадар у средњој, а затим и у вишој домаћичкој школи, коју је основао Фротингам.

Када су дошла ратна сирочад из Француске, лично их је смјестио у дворац некадашњег грофа Карачонија у Каменици. Тамо се оснива „Српско-американски завод“, а Јелена Лозанић преузима женску дјецу и оснива „Женску задругу“. У њој су се описмењавале дјевојчице и дјевојке, али и училе занате, којима су, касније, могле да се издржавају. Ова задруга је и прва занатска школа у Краљевини СХС. Комплетно финансирање цијелог Завода, Занатске школе и женске задруге сносио је Џон Фротингам лично. Школу је завршило око 600 дјеце, а сви који су жељели да студирају, омогућено им је из личног Фротингамовог фонда. Многи интелектуалци Краљевине, а касније и Југославије, лекари, инжењери, агрономи, знање и дипломе стекли су захваљујући овом великом добротвору.

Нешто касније, он оснива и Пољопривредно-домаћичку школу, гдје дјевојке са села уче да воде сеоско домаћинство. Школа је носила име свог дародавца и била изузетно опремљена, наводе Новости.

Осим у Каменици, Фротингам је био активан на подручју цијеле Србије, па и Македоније.

Врање је било град који је примио сву дјецу сирочиће са Солунског фронта, а то је подразумевало велику територију и велики број дјеце. У сарадњи са представницама Црвеног крста Америке, Хелен Кинг и Видом Метсон, отвара Српско-американски дом.

Једна заостала непријатељска, пољска кухиња искоришћена је и отворена за више од 400 дјеце која су имала добар и обилан оброк два пута дневно. Многима је то била прва квалитетна храна коју су имали свакога дана. Први пут су данима били сити. Јер, у тим страшним временима, многи су одрасли неухрањени и стално гладни, а ако су, некада, и били сити, то су заборавили.

Како се број дјеце повећавао, морало се наћи рјешење, па се дом смјестио у три зграде богатог Врањанца Ристе Стајића. Ове зграде и окућница око њих биле су дате као поклон за потребе Дома. Када је, 1921, Фротингам дошао у Врање, видио је да су одавно премашени капацитети и откупио је имање од врањске општине. Његовим личним новцем саграђене су три зграде на спрат. Тако је Дом за ратну сирочад постао задужбина Џона Фротингама, а покровитељство над њим преузела је краљица Марија.

Оно што је невјероватно у цијелој причи је околност да је на сву робу која је долазила у Србију као помоћ морала да се плати и царина! На сваки болнички кревет, сваки завој, свако парче одјеће, на храну, жито, лијекове, на све је плаћана царина и то без икаквих олакшица! Невероватан је и податак да 1917. српска бирократија није Фротингаму одобрила визу за улазак у земљу, и да би могао да спроведе своје планове у Солуну се  уписао као отац 230-оро дјеце. Када је чуо за ово, војвода Мишић му је, кад год је био у прилици, пружио помоћ и зауздавао подмитљиви бирократски апарат.

Немогуће је побројати  све оне који су добили помоћ од  овог човјека. Финансирао је преко 40 разних организација. Џон Фротингам је за двије деценије помагања српског народа дао невјероватну суму од 250 милиона динара у злату, или 50 милиона долара, што је износило као два државна буџета Краљебине Србије.

Ко зна шта би још овај незаустављиви човјек урадио да га није пресрела смрт. Срце, у које је смјестио хиљаде невољних, стало је у 57-ој години, у дому који је, 1931, смјестио у Француску.

Други свјетски рат био је вихор који је избрисао све што се могло избрисати из прошлости Србије и Краљевине Југославије, па чак и сјећање на великог добротвора. Домови и имања су национализовани, а спомен-плоче скинуте. Фротингам је још живио у сјећању преживелих штићеника и једино га је Црква помињала и одржавала помене у његову част.