Ако би неко неупућен видио масивну гробницу Велимира Михаила Теодоровића на Новом гробљу у Београду на којој једноставно пише „Народни добротвор“, стекао би само дјелимично тачну информацију о овом човјеку, његовом животу и значају који има за наш народ и историју.

ТАЈНА КНЕЗА МИХАИЛА: ГРОБНИЦА У БЕОГРАДУ ЧУВА НАЈВЕЋУ МИСТЕРИЈУ, АЛИ И СРАМОТУ ОБРЕНОВИЋА

Јер, Велимир Михаило Теодоровић јесте био велики српски добротвор и ктитор многобројних удружења који је сав свој иметак завештао отаџбини, али и много више од тога!

Ново гробље у Београду вјечно је почивалиште многих знаменитих Срба и представља прави престонички “музеј на отвореном” са много великих и богато украшених гробница. Ипак, ниједна није тако импозантна, али ни мистериозна као гробница једног човјека – Велимира Михаила Теодоровића.

На гробници једноставно пише: “Народни добротвор, Велимир Михаило Теодоровић” и то јесте истина – ријеч је о великом помагачу српског народа и човјеку који је сав свој иметак завјештао Србији. Али, он је био и много више од тога!

Велимир Михаило Теодоровић био је ванбрачни и једини син кнеза Михаила Обреновића!

Човјек који је могао да буде владар Србије

Велимир Теодоровић рођен је као Вилхелм Бергхаус, једино дијете кнеза Михаила Обреновића из његове везе са Њемицом Маријом Бергхаус док се налазио у изгнанству из Србије у Рогашкој Слатини у данашњој Словенији.

– Марија је била ћерка тамошњег ветеринара и из те везе пару се 1849. године родио син, крштен у римокатоличкој вјери, и назван Вилхелм. Иако није имао намјеру да се жени са Маријом, Михаило је од почетка признао дијете и обоје их материјално обезбиједио. Она се потом удала, али Маријин муж није поштовао обавезу да новац које је кнез слао оставља за Вилхелмове потребе. Када је Марија умрла, неколико година касније, Михаило је одлучио да 1857. сина доведе у Београд – почиње причу о овом необичном човеку Неда Ковачевић, добар познавалац историје и престоничких догађања.

Вилхелм у прво вријеме није знао српски, али га је временом научио. Прича каже да је био добро дијете и вриједан ђак – тих, скроман, добре душе, омиљен и прихваћен од другова. Када је напунио 17 година, кнез Михаило је наложио да Вилхелм пређе у православну вјеру. Добио је име Велимир Михаило и старо презиме кнеза Милоша – Теодоровић.

Како је време пролазило, Велимир је постајао слика и прилика оца.

“Кнез Михаило се свесрдно старао да обезбиједи Велимира, али је сина ријетко виђао. Примао га је обично увече у билијарској сали у сутерену старог двора. Волио је сина али се, усљед датих околности, устручавао да то отвореније покаже. Велимир је остао жељан очеве љубави, што видимо из једне његовог исповијести: “Он ми да руку коју ја пољубим, затим пољуби мене у чело, пита ме о учењу, да ми савјет о одјевању, поклони ми дукат и неку књигу, а затим је аудијенција готова! Мени дође да га загрлим и изљубим, али не смијем!””— прича Неда Ковачевић.

Човјек који је живот посветио Србији

О томе да ли је кнез Михаила Велимира спремао за свог насљедника и данас се расправља. Младић је 1867. послат у Швајцарску на даље школовање и тада се посљедњи пут видио са оцем, јер је слиједеће године кнез Михаило убијен у атентату у Топчидеру. Није оставио тестамент, а ни експлицитну одредбу о насљеднику.

Одлучено је да кнеза Михаила на престолу замјени синовац Милан Обреновић, унук Милошевог брата Јеврема, а Велимир је добио имање „Негоја” у Румунији и 35.000 дуката. По налогу намјесника, послат је у Минхен на даље студије.

– Велимир је био у рђавим односима са краљем Миланом који га није трпио, вјероватно га увијек доживљавајући као претендента на српски престо иако Велимир уопште није показивао такве амбиције. Та нетрпељивост ишла је дотле да Велимиру није било допуштено да дође у Србију чак ни кад се пријавио као добровољац у српско-турском рату 1876. године – објашњава Неда Ковачевић и додаје да је, без обзира на све, Велимир нашао начина да помогне Србији шаљући новчане прилоге.

У Минхену, Велимир је окупљао и свесрдно помагао тамошње српске студенте. Слао је новац и Народном позоришту које је у Београду основао његов отац.

Велимир Михаило Теодоровић изненада је умро 31. јануара 1898. у 48. години живота. Није се женио и није имао дјеце. Сахранили су га дугогодишњи собар Петковић и српски студенти у Минхену. Од Обреновића сахрани није присуствовао нико.

“Моје цијело имање добио сам поклоном, као неограничену својину, и могу њиме неограничено да располажем. Ако бих ја, не оставивши потомка из законитог брака, умро, то ће све моје покретно и непокретно имање, ма гдје се оно налазило, припасти мојој Отаџбини, то јест Краљевини Србији као мојем једином и искључивом насљеднику. Ово ће моје имање бити одвојено од државног имања као задужбина, и ова ће задужбина носити име Велимиријанум…”— извод из тестамента Велимира Михаила Теодоровића.

Према тестаменту Велимир Михаило Теодоровић је сву своју имовину завјештао Србији и оснивању задужбине „Велимиријанум” која би помогла развоју образовних институција у земљи и школовању надарених појединаца.

Обреновићима сметао и након смрти

Званична историја Велимира Теодоровић не помиње много, па већина Срба данас не зна да кнез Михаило Обреновић заправо није умро без насљедника.

Вјечно почивалиште достојно принца

Задужбина „Велимиријанум” почела је са радом 1905. године и једна од првих њених одлука је била да се земијени остаци Велимира Теодоровића из Минхена пренесу на Ново гробље у Београду. Капела-гробница завршена је 1926. по пројекту архитекте Василија Михаиловича Андросова, и у њу су наредне године пренијети остаци Велимира Теодоровића гдје и данас почивају.

– Обреновићи су настојали да Велимира на сваки начин држе подаље од Србије, а након његове смрти настојали су да затру свако помињање овог човјека. ”Велимиријанум” је основан тек у вријеме Карађорђевића, а током владавине ове династије Велимиру је подигнута и гробница на Новом гробљу. Иронично, испало је да му се “супарничка” династија одужила много више него властита – истиче наша саговорница.

Са друге стране, Велимир Михаило Теодоровић је успио да помогне Србији и након смрти. Његова задужбина неометано је радила све до 1945. године када је национализована. Чак и послије тога средства из ње коришћена су за помагање културе и умјетности у Србији и тако је било све до ’70-их година прошлог вијека.

Због свега што је учинио, као и због нас самих и историје, Неда Ковачевић наглашава да још увијек није касно да се одужимо Велимиру Михаилу Теодоровићу.

“Велимир Михаило Теодоровић данас почива управо тамо гдје заслужује – у Алеји великана на Новом гробљу. Унутар гробнице се налази биста овог српског задужбинара, коју је још за његова живота, 1885. урадио њемачки вајар Ј. Х. Кране. Можда би једино ту још требало учинити нешто – поставити бисту на неко јавније мјесто, на примјер у просторије Ректората Београдског универзитета, или неке друге од установа које је „Велимиријанум” помагао деценијама помагао” — закључује Неда Ковачевић.