Када кренете низ Француску улицу, уклесану у дорћолску падину и за собом оставите Народно позориште, баш на углу са Господар Јевремовом, под бројем 21, налази се кућа Николе Пашића. Ова грађевина чува многе тајне нашег најутицајнијег државника са краја 19. и почетка 20.вијека.

Пашићева кућа памти прегршт бурних догађаја који су се одиграли међу њеним зидовима – од политичких одлука, до породичних скандала.

Кућа је изграђена 1872. године за потребе браће Џанга-Николе и Косте, угледних продаваца луксузне и индустријске робе. Тих година простор изнад улице цара Душана, а испод Кнез Михаилове, био је резервисан за богате трговачке породице. Велики број објеката, стога је имао двоструку намјену – спрат на коме се живјело и локал у приземљу како би посао трпио што мање, а газда вазда био доступан својим муштеријама.

Ипак то није био случај са овом велелепном зградом која је имала да служи само за породично уживање, испијање кафе у дворишту и примање гостију.

Уочи смрти браће Џанга, мијења се и становништво краја. Трговачке породице смјењује политичка и културна елита, формира се урбано градско језгро, у домаћинства се уводи електрификација, а куће добијају и топлу воду. У маниру ондашње моде, 1893. године у кућу се усељава Никола Пашић, тада предсједник Скупштине, са својом породицом –  супругом Ђурђином и дјецом Радетом, Даром и Павом.

Првих година бурна ситуација на политичком небу није реметила лагодан живот Пашића. Дјеца су била живахна, Раде је јурио за лоптом по дворишту, а дјијевојчице су се играле чајанке на мансарди. Ђурђина је послије ручка угошћавала своје комшинице, угледне госпође, супруге политичара и умјетника, а мирис њених ванилица, филованих џемом од дуња, мамио је случајне пролазнике. Причало се да је тако једног дана по повратку из поподневне шетње чак и краљица Наталија, опијена сласним мирисом, свратила на ове чувене колаче госпође Пашић.

Први човјек ондашње Владе, Никола Пашић имао је своју дневну рутину. Обично би, уз ртањски чај и црвену јабуку, коју је сјекао старим џепним ножем на кришке, угошћавао своје политичке сараднике.

Рано ујутру, одмах послије доручка примао би посјете. У пријатној атмосфери дома, са дуњама и јабукама на орману, у кабинету за масиван орахов радни сто сједао је Никола, предсједник Скупштине, а прекопута њега у мрко зеленој бержери, смјењивали су се саговорници.

Током година боравка у кући Николин политички утицај је растао, па му је, чак четири пута, повјерен мандат за састав Владе

„Тајне просторије “за не дај Боже “ и “велико благо”

У периоду Првог свјетског рата, окупатор у Београд насељава своје официре. Тако се у породичну кућу породице Пашић, усељава један аустроугарски официр и преуређује је за своје потребе. Намјера официра је да један дио куће постане месара, медутим окончање рата је омело спровођење те идеје у дјело.

По окончању рата, у годинама које су уследиле Никола Пашић , заједно са архитектом Марјаном Вујовићем организује санацију куће. Одлучују се да улаз увуку од улице и дограде ново крило и спрат. Такође, праве висок зид са оградом и улазне степенице којима се пење на дворишни плато од насуте земље.

Причало се по Београду да су те 1921. године  пројектоване тајне просторије “ да се нађу за “не дај Боже” и да је у њима скривено “велико благо”. Ипак, биле су то само гласине.

Историја, потом, биљежи разне велике догађаје у кући. Један од познатијих догодио се 1899. године када је Никола Пашић из куће одведен у оближњи затвор Управе града. Оптужен је, директно од стране краља Милана, за покушај преврата, након неуспјелог Ивандањског атентата.

Није била тајна, да продавац новина трчи од позоришта, низ улицу и  као вихор улијеће у двориште Николе Пашића, како би донио новине са новом афером младог Радета.

Наиме, још као дијете наговештавао је да ће бити несташан – био је избачен из свих београдских школа. А кад је одрастао невоље су добиле нови облик. Причало се да је млади Пашић био склон мутним пословима. Било је ријечи о сумнивој набавци драгуља, вриједној чак 350 хиљада франака и сукобу са принцем Ђорђем због позајмице од 30 хиљада франака које је, у име принца, тражио од његове сестре Јелене, удате за руског принца Ивана Константиновича. Тако се говорило да је био и у центру скандала поводом изградње нове фабрике оружја како би се ојачала скромна српска привреда, а потом и да је судјеловао у афери око ремонта возова.

Често се дешавало да, баш у тренутку када би Никола Пашић кренуо ка Скупштини, у кућу, као олуја, улети нова невоља његовог сина. Тако се дешавало да, одмах након доручка, када је предсједник Владе скидао шешир са чивилука, у кућу упадне продавац новина. Задихан и уплашен младић, са стрепњом би предавао дневне листове Пашићу. Некад би писало да се Раде у биртији, у друштву лијепих жена упитног морала, цијелу ноћ коцкао са богатим трговцима или да је дипломате, умјесто на вечеру, одвео у бордел и да је на помолу интернационални скандал.

Било како било вијести су увијек задавале главобољу Пашићу. И тако, прије него што би ујутро стигао у Скупштину, Никола је морао да се побрине за несташлуке свог сина.

Кад ти син дође главе

С годинама несташлуци су били све озбиљнији, па се тако шушкало да се, тог кобног дана 1926. године, уочи смрти Николе Пашића, одиграо један непријатан разговор између краља Александра и Николе. Поред разговора о новом  мандату за формирање Владе тема је био и Пашићев син.

Репутација коју је током година изградио Радомир Пашић висила је над главом његовог оца. Уплетен у сумњиве послове и корумптивне радње жонглирао је између скандала довољно великих да угрозе политички положај свог оца.

Осамдесетогодишњи Пашић, по повратку са аудијенције код краља Александра, посљедњи пут је прекорачио кућни праг. Легао је у свој кревет и изненада му се здравствено стање погоршало. У кућу долазе љекари, постављају га на масивни сто у салону, пуштају му крв, стављају облоге од слачица, на главу крпу са замотаним ледом, све у нади да ће га спасити.

Посљедње уздахе Пашић прави 10. децембра.

Откриће “великог блага“ послије смрти Николе Пашића

Први у кућу, након смрти, ужурбано долази вајар Ђока Јовановић како би узео отисак за посмртну маску. Након њега здање се пуни угледним свијетом. Долази патријарх Димитрије, краљ Александар и кнез Павле и бројне делегације посланичких клубова. Цијели Београд желио је да ода почаст Николи Пашићу. Народ је испунио Француску улицу толико да су жандарми морали да интервенишу.

На крају, Николу су преселили на вјечни починак у алеју великана на Новом гробљу, испод бисте коју је, за ту прилику, извајао вајар Иван Мештровић.

Послије смрти кућа прелази у руке насљедика Николе Пашића. Током година кућа бива подељена на четири одвојене стамбене јединице. Кћерка Пава је посљедњи члан породице Николе Пашића који је живио у кући.

Након низа година, кућа добија статус споменика културе 1984. године. Том приликом оформљена  је стручна комисија града Београда како би се извршила процјена стања куће и утврдио статус културног добра. У антологијском објекту, јединственом примерку предратног начина живота грађанске породице највишег стандарда, тражено је благо Николе Пашића. Пронађена су три мермерна камина и изнад њих огледала, неколико комада стилског намјештаја, таписерје и интарзије, као и неколико књига из богате библиотеке Пашићевих.

Од “великог блага” о коме се причало да постоји скривено у кући, у подруму, у кршу и лому, у фасцикли пронађена су његова лична документа и пасош који су ту чамили читавих 58 година.

Посљедњих четрдесетак година кућа, све до обнове, била је напуштена. Без струје и воде, у потпуном мраку, искривљених ребара ролетни, згуљене фарбе на прозорима, оронуле фасаде и поштанског сандучета пуног пожутелих коверата, наводи портал 011инфо.

У неколико наврата била је привремени дом бескућницима, који су гулили њене зидове и уништавали подове. Чак је годинама пружила уточиште мигрантима који су из немара запалили околне виле.

Обновљене спољашности кућа Николе Пашића и данас стоји као споменик једног времена и неми свједок важних београдских збивања.