Допремање рукописа Петра Петровића из 1846. у Београд с Цетиња треба да буде најважнији задатак наше државе, истиче историчар умјетности Живко Брковић.

Оригинални рукопис „Горског вијенца“ Петра другог Петровића Његоша можемо да вратимо у Београд. Јосип Броз Тито је аутограф 1969. тајно поклонио Црној Гори, што је незаконито. Србија је на Међународној конвенцији у Сен Жермену потписала повељу о неотуђивости културне баштине, која нам даје за право да дјело вратимо у пријестоницу, гдје и припада.

Овако за Курир говори историчар умјетности Живко Брковић, који је своја истраживања о Његошевом рукопису објавио у књизи „Судбина Горског вијенца“, коју је штампао у Јерменском манастиру у Бечу 1987. године, тачно 140 година након што је тамо штампан „Горски вијенац.“

Споменик културе

Према ријечима Брковића, Његошев аутограф припада Београду.

– Ми смо у Француској између два рата потписали повељу против отуђивања баштине, која, ако буде пронађена у периоду до 70 година од нестанка, мора да се врати ономе ко је тражи. Самим тим је повратак рукописа у пријестоницу могућ и по правној и по културолошкој основи – наглашава Брковић.

Он истиче да је рукопис незаконито стигао на Цетиње.

– Маршал Тито је 1969. године без објаве у јавности поклонио Његошево дјело Црној Гори. Спорно је то што је рукопис Цетињу дат као непроцјењиви писани споменик културе, без икакве дискусије или најаве, што је противзаконито. Он је из библиотеке у Ужичкој улици, у којој је било много етнографских примјерака из цијелог свијета, поклоњен Цетињу.

Министри да се пробуде

Брковић наводи и да је Његошево дјело толико вриједно да је немогуће пронаћи му замјену.

– Враћање рукописа „Горског вијенца“ у Београд треба да буде први и најважнији задатак наше државе. Министри морају да се пробуде и нешто предузму. Уколико бисмо тражили одговарајућу замјену за њега, онда би требало да од Црне Горе узмемо цијели Херцег Нови. А можда ни то не би била фер трампа – наглашава Брковић.

ЊЕГОШ, ДА ЈЕ ЖИВ, САД БИ ПОБЈЕГАО ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ

Књижевник и академик Српске академије наука и уметности (САНУ) Миро Вуксановић сматра да је аутограф у лошим рукама.

– Да је рукопис „Горског вијенца“ дознао какве ће тумаче наћи у садашњој Црној Гори, истог часа би побјегао главом без обзира. Исто би учинио и Његош ако би неким чудом могао данас да дође на Цетиње Мираша Дедеића и његових „вјерника“.

Дуго путовање купио га краљ Александар

1846.

Петар други Петровић Његош је написао „Горски вијенац“ и са секретаром Милорадом Медаковићем са списима и писмима за дипломате, те рукописима за штампање упутио се у Беч.

1847.

Штампан је „Горски вијенац“ у јерменском манастиру у Бечу.

1889.

Рукопис је пронађен у трезору бечке Националне библиотеке. Не зна се откуд тамо. Истраживања су показала да је владика исправљао дјело у штампи и да је имао више наслова.

1925.

Краљ Александар Карађорђевић је испунио своју жељу да из Беча добије оригинални Његошев рукопис. Краљевина СХС је као замјену понудила портрет цара Фрање Јосифа из музеја у Љубљани. То је одбијено, а бечка Национална библиотека понудила је нашој страни да за размјену откупи средњовјековни рукопис из манастира Форау за 20.000 шилинга, или Псалтир из Гетвајга, процјењен на 30.000 шилинга.

1931.

Краљ Александар је приредио фототипска издања оригиналног рукописа „Горског вијенца“ који је чуван у Двору на Дедињу, у његовој личној библиотеци, и поклањао их је одабраним појединцима и установама.

1947.

Помпезно је обиљежена стогодишњица објављивања „Горског вијенца“, али нове југословенске власти нису спомињале оригинал рукописа.

1969.

Живко Брковић је пронашао Његошев аутограф радећи у библиотеци Јосипа Броза. Те године је дјело без званичног обавјештења послато на Цетиње. Титов генерални секретар Владимир Поповић рекао је да је све урађено „по одлуци друга предсједника“.