Усташком поглавнику, чији је бијег плаћен отетим српским и јеврејским благом, није суђено ни у одсуству. Озна је у сваком тренутку знала гдје је Павелић, али се ништа није предузимало поручује историчар, проф. др Вељко Ђурић.

Католички свештеник Крунослав Драгановић био је кључна личност „пацовских канала“ за евакуисање усташа и нациста у Јужну Америку. Због баснословне зараде на том послу од хрватске емиграције добио је надимак Златни Поп. Он је руководио Папским хрватским заводом Светог Јеронима, ватиканском екстериторијом у коју нису имали приступ ловци на нацисте. Ту је, по свједочењима аганата америчког контраобавјештајног корпуса, чуван и усташки поглавник Анте Павелић, који не само што до смрти није изручен Југославији, већ му никада није суђено, пишу Вечерње новости.

– Иако је руководио геноцидом над српским и јеврејским народом у НДХ, несумњивом злочинцу Анти Павелићу југословенски судови никада нису судили чак ни у одсуству. Озна је у сваком тренутку знала гдје се Павелић налазио у Аустрији, о чему и данас постоје извјештаји наших војних изасланика, али се ништа није предузимало.

Директиву Озни да не дира Павелића могао је да да само највиши врх ФНРЈ, а зна се да се за све тада питао – Тито. Он је једини могао да откаже и касније планове о отмици Павелића из Аргентине – указује историчар, проф. др Вељко Ђурић.

Павелић је постао недодирљив кад се нашао у Заводу Светог Јеронима, гдје се налазио штаб „пацовских канала“, штампарија лажних докумената и сигурна кућа за најтраженије злочинце док су чекали да помоћу ватиканске установе „Асистенца понтифика“ оду у Аргентину. Усташки поглавник је из Аустрије у Рим дошао преобучен у фратра средином 1946. године, а са њим је, по свједочењу америчког агента Вилијама Гауена, у Рим стигло и десет камиона пуних драгоцјености. Њихова даља судбина није позната, а Драгановић је Павелића премјестио у ватиканску вилу у Кастел Гандолфу, крај папског љетњиковца, одакле руководе организовањем „крижара“, фанатичних усташа који треба да се врате у Хрватску и подигну устанак.

Командант операције био је Божидар Кавран, који је приликом бјега 1945. у самостан у Волсфбергу склонио 500 килограма злата опљачканог од Срба и Јевреја. То благо касније је нестало и узроковало раздор међу усташама, који су сумњичили Драгановића и Павелића за крађу. У откривеној аутобиографији Драгановић тврди да је из Волфсберга узео само 40 килограма злата да их „спасе од Британаца и грамзивих Хрвата“.

У вријеме Крцуна и Ћеће Стефановића постојао је план да га Мосад киднапује

У Архиву Југославије остао је и извјештај из 1946. да је у руднику соли у аустријском Бад Аузеу пронађено 18 сандука с вриједним предметима, међу којима и четири ковчега са сребрним посуђем и кристалом. Већину драгоцјености у Аргентину је, како се сумња, однио Павелић, уз помоћ Драгановића.- Југословенска служба је, преко Израелаца, увијек знала гдје је Павелић. У вријеме Крцуна и Ћеће Стефановића постојао је план да га Мосад киднапује и да нам га касније преда. Њих је интересовало злато и „пацовски канали“, а нас да направимо суђење Павелићу, да бисмо направили равнотежу са суђењем Михаиловићу. То се није остварило јер су се око Павелића правиле комбинације и овдје и у иностранству. Он је контролисао усташку благајну која је била многима занимљива – каже Божа Спасић, бивши високи функционер југословенске Службе државне безбједности.

Да је постојао план отмице Павелића причао је и високи официр Озне и Удбе Слободан Крстић Уча, чувени „ловац на Дражу Михаиловића“. Пред смрт он је открио како је 1952. стопирана акција отмице Павелића у Аргентини, којом је требао лично да руководи. Двојица отмичара и један аргентински официр били су спремни да за 500.000 долара отму Павелића и хидроавионом га пребаце на југословенски теретни брод на пучини. Међутим, акција је отказана.

– Ја сам послат на мјесто генералног конзула у Грац, а операција хватања Анте Павелића је, наводно, прекинута због великих трошкова, а могла је да се изведе – признао је Уча.

Усташки поглавник је у Аргентини постао савјетник за безбједност предсједника државе генерала Хуана Перона. Павелић је формирао јединице усташких емиграната који су терорисали Перонове политичке противнике. Кад је 1955. Перон збачен с власти, све се промијенило. Новине су почеле да пишу о злочинима хрватских одреда смрти у Аргентини, али и о геноциду који је Павелићев режим починио над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ. На Павелића је притисак вршила и усташка емиграција, оптужујући га за крађу злата.

Лажни атентат у Аргентини

Југословенске власти су поново тражиле његово изручење, али нада да ће злочинца стићи правда изјаловила се послије атентата 9. априла 1957. године.

Анонимни револвераш упуцао је Павелића недалеко од његове луксузне виле у хрватском предграђу Буенос Ајреса, а касније се спекулисало да је умро од задобијених рана.

– Безброј пута су ме питали ко је убио Павелића. Одговор је – смрт, двије године послије атентата. Усташке новине одмах су извијестиле да су ране лаке, ако је уопште рањен. Како објаснити да је Павелић, наводно с метком у врату, одмах послије атентата одржао конференцију за штампу и оптужио југословенску амбасаду да је послала убице. Већ слиједећег дана је нестао. Склонио се у фрањевачки самостан у Франковој Шпанији, гдје је био недодирљив. Атентат на Павелића био је обмана да би чувар тајни усташке ризнице и „пацовских канала“ био склоњен на безбједније мјесто – тврди Спасић.

Он сумња у причу Благоја Јововића, који се 1999. појавио на Острогу и представио као некадашњи партизан, а затим четник Бјелопавлићке бригаде. Он се исповједио митрополиту Амфилохију и новинарима као организатор и извршилац атентата на Павелића. С друге стране, емигрант Владимир Иванишевић потврђује да је Благоје пуцао, а као организатора атентата именује некадашњег команданта четничке Бјелопавлићке бригаде Јакова Јововића. Овај краљевски официр био је члан Симовићевог пучистичког круга који је 27. марта извео државни удар у Београду и пред микрофонима Радио Београда прочитао завјеренички проглас, глумећи младог краља Петра Другог.- Ако је Јаков Јововић био сарадник Симовића, онда је сигурно радио за Енглезе. Енглеске службе су спасавале Павелића и из Аустрије и из Италије, па зашто не и из Буенос Ајреса. Чудна је та група црногорских четника који 1944. самостално долазе у Италију, а затим, заједно с усташама, одлазе у Аргентину. То нису могли да изведу без помоћи попа Драгановића, који је био сарадник британске службе – каже Спасић.

Американци хтјели да хапсе Павелића у Италији

Амерички контраобавјештајни корпус припремао се 1948. године да ухапси Павелића у Италији, а документи Стејт департмента наводе да су британске тајне службе обавијестиле Драгановића о тој акцији. Златни Поп се одмах укрцао на брод за Аргентину с перуанским фратром Паблом Аранхосом, што је био Павелићев нови идентитет. Аргентински досијеи откривају да је поглавник у фратарском пртљагу носио 200 килограма злата, а извjештаји агената ЦИА 250 килограма злата и 1.100 дијаманата, опљачканих од Срба и Јевреја у НДХ. Због јеврејског блага и тајних „пацовских канала“ Павелића су све врijеме пратили обавjештајци Мосада.