Будва је стара око 3.500 година и један је од најстаријих градова на Јадранском мору. Промијенила је многе освајаче, а најдуже су се на подручју овог града задржали Млечани и Аустријанци.

Panoramic view of the old town Budva, Montenegro

У раном средњем вијеку, Будва је византински град, са грчком војном посадом (гарнизоном) и илиро-романским становништвом, а настањивали су је и грчки и италијански трговци. Срби живе по жупама и били су неколико вијекова поданици византијског цара. По осамостаљењу Дукљанске кнежевине, Будва улази у њен састав, а касније и у састав Краљевине Дукље.

Послије 1181. године, у држави је Стефана Немање, Краљевини Србији и Царству. По узору на Душанов законик, сачињен је у вријеме цара Стефана Уроша IV Немањића – Статут града Будве. У каснијем периоду, овај град се налазио под влашћу Балшића, Црнојевића и Српске деспотовине.

Користећи продоре Турака на Балканско полуострво, Млечани нису заузимали велике посједе одједном. Дугим и стрпљивим радом на терену обећањима су придобијали „кућу по кућу“. До 1435. године српској су деспотовини, у приморју Зете, одузели све, сем: Бара и Будве. Међутим, након првог пада Српске деспотовине под турску власт 1439, такво стање су искористили Млеци: предухитривши Турке, до 1443. заузимају цијели обалски појас Доње Зете, од Бојане до Котора. Тако су под њихову власт пали и градови: Улцињ, Бар и Будва.

Послије пада Млетачке републике, Будва улази у састав Аустроугарске, гдје остаје све до 1918. године.

Будва је, као и цијели Паштровићи и Бока, 1918. године ушла директно у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, да би тек послије Другог свјетског рата постала дио Црне Горе.

Вијековима уназад, до доласка комуниста на власт средином 20. вијека, Будвани су се изјашњавали као Срби, наводи Идентитет.

Подсјетимо се да је још византијски цар Порфирогенит у првој половини 10. вијека дијелио Србе на четири групације, међу којима је истицао примат у сваком погледу групацији приморских Срба.

Слично је опширно писало још неколико страних научника свјетског гласа, а овде ћемо издвојити двојицу:

Рус Аполон Мајков: „За дуго прије Немањића, језгро Србије је била Зета, која се у тешњем смислу зваше Далмација и Дукља… Зета је била њен главни дио… Зета бијаше највиши угао Јужне Србије.“

Румун Константин Јиречек: „Организација српска почела је од Јадранског мора, у Дукљи, инфицирана у свим односима животом латинског Запада; она се фиксирала и најзад консолидовала у унутрашњем предјелу Рашке…“

Најзнаменитији Будванин кроз историју је свакако Стефан Митров Љубиша, који је рођен у Будви 1824. године. Његово књижевна и политичка дјела најбоље говоре о националној припадности Будвана. Он је био предсједник Далматинског сабора од 1870, делегат у бечком парламенту. Као политичар борио се против италијанског утицаја у Далмацији, подсјећа магазин Седмица.

Миховил Павлиновић у књизи „Мисао хрватска и мисао србска у Далмацији“, Задар 1882. на 46. страни наводи дио Љубишиног посљедњег говора у Далматинском сабору: „Ја знам да ви мене не трпите, јер сам Србин православне вјере. Излазећ одавле, остављам у сабору младијех сила, који, ако их је Српкиња задојила, знати ће бранити права своје народности и вјере.“ На 47.страни га опет цитира: „Ко је то овђе бољи Србин од мене? Мој се гроб знаде од Косова…“