У ноћи између 7. и 8. децембра 1991., прије тачно 31 годину, припадници јединице Томислава Мерчепа убили су у Загребу три члана имућне српске породице Зец.

Субота вече 7. децембра 1991. године, била је без мјесеца. Хладна. Падало је нешто између снијега и кише. Четворица припадника резервног одјељења МУП-а – Синиша Римац (18), Муниб Суљић (32), Игор Микола (20), Небојша Ходак (25) и једна дјевојка, Сњежана Живановић (20), сви у униформама, и сви под заповједништвом сада већ познатог ратног злочинца Томислава Мерчепа, пред поноћ, око 23 сата, појавили су се на вратима познатога загребачкога месара Михајла Зеца (38) у Улици Пољаничка број 22, на загребачкој Трешњевци.

Господин Зец је био пословођа у месници „Крижевчанка“ на почетку Петрињске улице у Загребу, а важили су за имућну српску породицу. Познавали су га многи у Загребу. Дао је неки новац ХЏ-у, опскрбљивао је кантину у Сабору… Лично су га познавали и неки од оних који су му се појавили на вратима. Чак је једном од њих месар раније повремено позајмљивао новац. Уз Михајла, у кући је била и његова супруга Марија (36), власница кафића на Долцу (пијаца код загребачке катедрале), као и дјеца Александра (12), Душан (10) и Гордана (7). Дјеца су у то вријеме спавала.

„Михајло и Марија су били на спату куће у дневном боравку. Резервни полицајци су му рекли да ће му претражити стан и одузети оружје које посједује, будући да су знали да је он страствени ловац. Наравно, нису имали ниједан валидан документ потребан за улаз у кућу, ни дозволу за претрагу стана. Без одобрења власника почели су да отварају фиоке, претурају, отварали су и ормаре, извадили постељину. Све вриједно, као што су злато и новац су узели. Након 10-15 минута кренули су напоље. Михајло је пошао за њима низ степенице пратећи их, а они су ушли у комби. Пришао је комбију, објашњавао се са њима и тражио да му врате оно што су узели. Један од њих (Синиша Римац), у њега је испалио неколико метака. Михајло је пао на неасфалтирани дио улице и остао на мјесту мртав. Након пуцња, покушали су да се удаље што прије са мјеста догађаја. Док се возач комбијем окретао на уском простору оштетио је један паркирани аутомобил. Неки од комшија чули су пуцњаву и провирили кроз прозор. Видјели су комби како одлази. Кад је чула пуцњаву на улици, Михајлова супруга изашла је да види шта се догађа, а за њом је истрчала и кћерка Александра. Затекла је комби који је још увек био пред њиховом кућом. Петорка у униформама покупила је и њих двије, убацила их у возило и удаљила се…“, описао је овај случај новинар „24сата“ Бранко Лазаревић.

Дакле, какве год су намjере мерчеповаца заиста биле, месар је лежао устрељен на прљавом асфалту, а његову супругу Марију и нејаку кћерку Александру су, као свједоке злочина, у нерегистрираном комбију одвели на Сљеме (загребачка гора се заправо зове Медведница), код планинарског дома Адолфовац, гдје је злочиначка екипа имала своју базу.

Један се, најмлађи међу њима, причају, сажалио кад је видио како се дјевојчица тресе и хтио је да је поштеди, али други су у глас засиктали: „Јеси нормалан, идиоте!“, па су и њу убили, заједно с мајком, везаних руку и ногу, „хеклером“ у потиљак. Дванаестогодишњу ученицу загребачке Основне школе „Аугуст Шеноа“ и њену мајку, полиција је након недјељу дана нашла у сљеменском јарку за смеће, 20 метара од планинарског дома, покривене лишћем, планинарским отпацима и танким слојем земље и снијега што је у међувремену нападао. Њихова тијела пронашао је Маријин брат Златко Месић, и сам припадник МУП-а Хрватске. Александрина сестра Гордана и брат Душан успјели су да преживе, јер су се посакривали по кући и тако промакли убицама.

„Убили сте ми тату! Немојте ми убити и маму!“, биле су посљедње ријечи 12-годишње Александре Зец. Осим што су Александри биле везане руке, имала је повез и на очима. Убица јој је у главу испалио неколико метака, на десном образу имала је две ране и још три изнад десног уха.

Починиоци су били дилетанти. Полиција их је брзо лоцирала и ухапсила, а онда пронашла и комби са гомилом трагова злочина. Дана 14. децембра 1991. године у преподневним сатима, након што су признали да су они заиста били у кући Михајла Зеца и убили га, признали су да су убили и Марију и Александру. Требало је обавити увиђај на Сљемену, на мјесту њихове ликвидације. Посебно формирана екипа стигла је на Сљеме у Планинарски дом Адолфовац. Полицајцима и форензичарима из екипе за увиђај је позлило због свега што су тамо нашли и видјели.

Полиција је објавила да је 12. децембра (1991) ухапшен Небојша Ходак, а дан послије Муниб Суљић, Синиша Римац и Игор Микола, док је Сњежана Живановић, тада трудна Миколина супруга, ухапшена 16. децембра. Међутим, иако су све признали, убице су ипак пуштене јер при давању исказа у којем су описали и нека друга звјерства, нису присуствовали њихови адвокати, па је судство то процијенило на крају неважећим.

Починиоци су били припадници специјалних одјељења који су, поновимо, ослобођени због процедуралних грешака. Неки су након тога напредовали у каријери, неки су одликовани, што наводи на могући закључак да су људи убијани по налогу неке инстанце државне власти. Убице су припадале јединици под заповедништвом Томислава Мерчепа, касније познате и по надимку „Мерчепови ескадрони смрти“, која је убијала Србе и у Пакрачкој пољани.

Један од убица Синиша Римац постао је телохранитељ министра одбране Гојка Шушка, а 30. маја 1995. примио је орден Николе Шубића Зринског, високо признање за јуначки чин у рату, из руку тадашњег председника Фрање Туђмана. Александра, Марија и Михајло покопани су у Горњој Драготињи покрај Приједора, родном мјесту Михајла Зеца.

Исплата једнократне новчане помоћи преживјелој дјеци Душану и Гордани Зец од 30. априла 2004. остаје једини чин подршке преживјелима од стране Хрватске. Упркос грађанским иницијативама и позоришној представи Оливера Фрљића ни данас нема споменика на мјестима погубљења на Трешњевци и на Сљемену. ј

Томислав Мерчеп, чија је јединица починила злочин, умро је 17. новембра 2020. године. Мерчеп је осуђен за ратне злочине. На Жупанијском суду је 2016. године проглашен кривим за дјело ратног злочина против цивилног становништва, па је осуђен на затворску казна у трајању од пет година и шест мјесеци, подсјећа РТС.

Врховни суд је годину касније повећао казну на седам година затвора: „Знао је да његови подређени муче, пљачкају и убијају у Пакрачкој Пољани и није предузео никакве мјере да их у томе спријечи, чиме им је дао одобрење да то чине“, закључио је предсједник судског вијећа Здравко Мајеровић, читајући првостепену пресуду Мерчепу.