Данас, 30. јуна навршава се тачно 30 година од злочина почињеног у сребреничком селу Брежани. Муслиманске снаге из Сребренице су, настављајући етничко чишћење започето у априлу 1992. године, упале у село Брежани раном зором и починиле стравичан масакр над мјештанима, убијајући све живо, па чак и животиње.

Под командом Насера Орића и водећи се паролом „Побиј и закољи све српско“, злочинци су уз повике „Алаху екбер“, „Текбир“ и „Кољите жене и дјецу“ започеле свој крвави пир.

У том болесном злочину, муслимански војници били су праћени и женама и цивилима, који су лупали у шерпе, пјевали, правили буку како би на тај начин још више уплашли и збунили становништво.

Масакрирали су 32 српска цивила, међу којима и троје дјеце.

Све жртве страдале у овом масакру, живот су окончале у страшним мукама. Убијани су, људском уму несхватљивим начинима. Циљ је био што веће муке, а кривица, само јер су Срби.

Најстарија жртва овог масакра, Станко Милошевић, који је тада имао 90 година, масакриран је на кућном прагу, док је намјлађој жртви, Љубомиру Јосиповићу било непуних 15 година, њему је рафалом скинут горњи дио лобање.

Страхоте ни ту нису стале. Смрт у највећим мукама задесила је Видоја Лазића (57), кога су муслимански злочинци прво тукли, малтретирали, а потом га разапели на крст и живог запалили.

Несрећни цивил, био је изложен страшним тортурама само зато јер је српске националности. Према ријечима свједока, крици Видоја чули су се до сусједног села. Према изјавама свједока, Видоје је ухваћен испред своје куће, својим џелатима тада је рекао „немојте лупати, ево вам кључеви, ако хоћете и запалите, ако има што да гори.“

Несрећни човјек изрекао је те ријечи мислећи да му неће ништа, јер је и сам свој живот провео са муслиманима у предузећу „Дрина“, Сребреница.

У српско селу, тог дана убијено је и неколико жена. Непокретна старица Достана Лазић (73) и њена слијепа ћерка Крстина (57) убијене су на монструозан и свиреп начин. Након страховитог мучења, убијене су и запаљене у својој кући.

„Сенаде, убиј то маторо ђубре, шта чекаш!“, биле су ријечи прије кобна два пуцња.

Све куће у селу Брежани су опљачкане и спаљене. Нису заобишли чак ни православно гробље, споменике су полупали, а оскрнављено је и неколико гробница.

Сада, 30 година послије, Суд и Тужилаштво БиХ и даље су нијеми.

Данас ће бит служен парастос за 32 мучки убијена српска цивила у овом селу.

За овај злочин нико није одговарао.