Некадашњи Титови атентатори постали Милошевићеви ликвидатори, јер су у простору бивше Југославије ликвидирали нове непријатеље нове власти.

Када је својевремено Министарство за дијаспору затражило од Безебједносно-информативне агенције податке о ликвидацијама у иностранство, добило је одговор да “не располаже сазнањима да је тајна полиција некадашње СФРЈ и Социјалистичке Републике Србије одговорна за ликвидације 12 српских политичких емиграната у иностранству у периоду од 1969. до 1986. године”.

Међутим, Миланко Николић, бивши инспектор савезне тајне полиције СДБ ССУП тврди, како пише портал Српска дијаспора, да је у време генерала Фрање Херљевића, а на Титов налог почело ангажовање југословенских криминалаца у Европи за ликвидацију “југословенске непријатељске емиграције”.

У антијугословенским терористичким активностима, у којима је учествовало око 1.200 политичких емиграната, усташе су биле чак четири пута опасније од четника.

Само Хрватско револуционарно братство, најекстремнија хрватска организација, извршила је у Европи и у Аустралији 120 терористичких акција и том приликом усмртила 53 и ранила 118 лица. Тачније, ХРБ је извела чак педесет одсто свих терористичких и диверзантских напада на Југославију.

– Политичка убиства емиграната организовала је савезна тајна служба СДБ Југославије, а не српска агентура, зато БИА нема документа и сазнања о тим државним атентатима и атентаторима. За ликвидаторе су ангажовани спољни сарадници, шпијуни и криминалци, које је Удба и СДБ штитио када падну у затвор – свједочи Миланко Николић.

Убиства по националном кључу

Ликвидације емиграната почеле су средином шездесетих година. И то како свједочи Николић по националном кључу:

– Хрвати су убијали усташе, Словенци бијелу гарду, Босанци балисте, а Срби четнике и албанске терористе. Уредник листа “Искра” Ратко Обрадовић убијен је 1969. у свом стану у Минхену, а исте године ликвидиран је Сава Чубриловић у Шведској.

Пет година касније тијело Јакова Љотића (брат Димитрија Љотића) нађено је у кади пуној воде у стану у Минхену. У Бриселу је 1975. убијен Бора Благојевић, припадник покрета Драже Михаиловића, док је исте године у свом стану убијен седамдесетпетогодишњи Петар Валић, уредник новина “Васкрс Србије”.

На листи убијених емиграната налази се и предсједник Српске народне одбране за западну Њемачку Душан Седлар кога су удбаши ликвидирали док је у Диселдорфу одлазио до киоска да уплати лото.

Хрватски публициста Боже Вукушић тврди да је савезна тајна служба Југославије ликвидирала преко 56 хрватских националиста у Европи и Јужној Америци.

Тако је Илија Станић, сарајевски џепарош обучен да у Шпанији отрује Макса Лубурића, вођу усташа у Западној Европи. Како је отров, који је Станић добио од Удбе извјетрио, овај ликвидатор је узео чекић и Лубурићу разбио главу. За ово дјело Илија Станић је очекивао орден од Тита.

За убиство Саве Чубриловића, уредника антикомунистичког листа “Југословен” децембра 1969. године у Шведској, полиција ове земље осумњичила југословенског држављанина Милана Шоп Ђокића, за кога је доказано да је био агент Службе државне безбједности. Ђокић је авионом Јата из Копенхагена побјегао за Београд јер су пилоти у договору са југословенским властима одбиле да приземље авион упркос захтјеву шведских власти. Југословенске власти касније су одбиле да Шведској испоруче осумњиченог за Чубриловићево убиство.

У случају убиства Јакова Љотића, Служби државне безбједности самоиницијативно се као убица пријавио Павле Матић, који је касније осуђен на шест и по година затвора.

Нису штедјели ни дјецу

Највећи скандал изазвало је убиство Драгише Кашиковића, уредника листа “Слобода” 1977 године у Чикагу, када је атентатор ножем избо и деветогодишњу Иванку Милошевић, која је била свједок ове ликвидације. Када се њена мајка Драгица Милошевић враћала кући зором послије напорне смјене у ресторану “Миомирс сербијан клаб” у Чикагу, ушла је у кућу и видјела измасакрирана тијела њене ћерке и невјенчаног мужа Драгише Кашиковића.

Драгиша и Иванка Кашиковић

– Тијело мушкарца старог 45 година избодено је равно 64 пута. Чело и један образ били су му потпуно смрскани. Лобања разбијена ударцима тешког чекића. На два-три корака даље непомично је лежало тијело деветогодишње дјевојчице. Затечена у спаваћици, очигледно тек пробуђена, она је задобила 54 смртоносна убода. Очи су јој биле расјечене – испричао је својевремено Никола Каваја.

Убице су за собом оставиле зидове па чак и таваницу испрскане крвљу, собу у нереду и слупану писаћу машину у једном од ћошкова. ФБИ и Удба никад нису дозволили да се открије убица ово двоје људи, мада су Каваја и српски емигранти сумњли да је то урадио ликвидатор Благоја Панајотовић, конобар поријеклом из Ниша.

– Богоја Панајотовић је дошао у Америку преко Париза и био је члан организације СОПО. Међутим, код њега су једном приликом пронашли магнетофонске траке, што је потврдило наше сумње да је сарадник Удбе.

Међутим, послије убиства Кашиковића и дјевојчице Иванке, овај убица је нестао. Богоја Панајотовић је добио статус заштићеног свједока, промијенио је физички изглед и име и сакрио се негде у Колораду. Ја сам га тражио да осветим Драгишу Кашиковића и Иванку Милошевић, али га никада нисам пронашао – рекао је Никола Каваја.

Након Кашиковићевог убиства у јуну 1977. године, започела је серија ликвидација српских емиграната у Америци. Исте године у граду Геру, држава Индијана, убијен је Богдан Мамула, док је годину дана касније у држави Мичиген убијен Борислав Васиљевић, власник српског радија “Час”. У Чикагу је 1986. нађен мртав Боривоје Манић чији су дијелови тијела били разбацани по гепеку аутомобила. Сумњало се да је и те атентате починио Богоја Панајотовић.

Тајни убица Богоја

Адвокат Никола Костић из Милвокија сјећао се Богоја Панајотовића као човјека средње висине, набијеног, широког лица и кратких јаких руку. Нигдје није радио, путовао је по Америци и Европи, а нико није знао одакле му новац за то. Када је 1977. избио случај СОПО, Богоја Панајотовић се појавио као сарадник, а можда чак и и агент ФБИ:

– Богоја Панајотовић јесте био сарадник, а можда и агент ФБИ, али немам доказа да је био и сарадник Удбе. Може се, међутим, из његовог понашања, нарочито када је говорио заштитнички о југословенском конзулу и раду конзулата у Чикагу, закључити да је штитио и интересе државе Југославије, па и њене полиције у Америци. Ја сам као адвокат имао прилику да разговарам са Панајотовићем.

Као крунског свједока њега је ФБИ чувала у Калифорнији. Са њим су увијек била два агента ФБИ. Срели смо се 1978. године у Џексонвилу.

У Европи савезна тајна служба је киданповала екстремног љевичара Владу Дапчевића у Букурешту. Том приликом убијена су двојица Дапчевићевих пратилаца. Полиција је тада објавила да је Дапчевић ухапшен у Југославији након вршења терористичких аката. Када се Дапчевић пребацио у Брисел, Удба шаље агента Слободана Митрића да га убије у Бриселу.

Поред Панајотовића, међу ликвидаторима емиграната најпознатији су били Илија Станић из Сарајева, Винко Синдичић из Ријеке, који је убио 11 усташа. Помињу се и имена Жељка Ражнатовића Аркана, Ђорђа Божовића Гишке, Андрије Лаконића, Дарка Ашанина и многи други жестоки момци.

Жељко Ражнатовић је у досијеу Интерполу био заведен и под именима Роберто Бетега, Паул Бетега, Марсел де Кок, Стефан Картни, Боб Елис, Гојко Д. Пено, Дамиан Пено, Родољуб Каличанин, Марко Марковић, Мирослав Петробић, Ђорђе Роловић, Милко Сарвић, Марио Валентини, Пол Карсенти, Марко Маркотић, Марио Валентино. Осумњичен је да је убио три Албанца и једног четника у Бризелку, као и једног усташу у Цириху. Гишка је осумњичен да је учествовао 1985. у убиству Стјепана Ђурековића, одбјеглог директора ИНА-е у Њемачкој.

Гишкина рука

Одлуку о ликвидацији Стјепана Ђурековића донијела је Милка Планинц, у својству предсједника Савјета са заштиту уставног поретка. Главни разлог за преузимање “најстрожих мјера” СДБ ССУП-а, била је Ђурековићева намјера да се врати у Југославију и да на суђењу свједочи о криминалним радњама врха Комунистичке партије Југославије.

Осим Гишке који је мртав и Станета Доланца, у акцији “Дунав”, како је Служба крстила Ђурековићеву ликвидацију, укључен је и један Нијемац, тајни агент “Алфа”, који је касније ликвидиран, а тијело му је забетонирано.

СДБ Југославије је подробно припремала атентат на Ђурековића у градићу Волфартхаузен, 26 километара од Минхена. Гишка је предложио састав екипе, иако се послије испоставило да неки људи и нису били најбољи, па је чак, касније у Београду, дошло и до свађе. Ипак, та акција је једна од најбољих у историји Службе државне безбједности. То потврђује и податак да, када су Божовића ухапсили 1985. у Минхену, Нијемци Гишки ништа нису могли да докажу.

Познаваоци прилика у политичком подземљу тврде да је СДБ уз помоћ својих плаћеника од рата до данас убила стотину политичких емиграната.

Енглески лист “Дејли рекорд” је 1989. године, објавио доста необичну карту свијета са подацима о политичким убиствима СДБ. Према тим подацима југословенска тајна полиција је највише ликвидација у емиграцији имала у СР Њемачкој, чак двадесет осам. Затим у Француској и Италији – по седам. У Белгији је извршено шест убистава, а по два у САД, Аргентини, Аустрији и Шведској. Најмање атентата СДБ је извршила у Великој Британији, Канади, Шпанији, Јужној Африци, Аустралији и Швајцарској – по једно.

– Слободан Милошевић је послије пада СФРЈ и СДБ Југославије преузео ту тајну службу и њене ликвидаторе, који су овог пута промовисани у народне хероје и команданте паравојски. Политичка убиства емиграната су настављена, али су некадашњи Титови атентатори постали Милошевићеви ликвидатори, јер су у простору бивше Југославије ликвидирали нове непријатеље нове власти – испричао је својевремено бивши инспектор тајне полиције Миленко Николић.