Ово је прича о српској дами којој се дивила читава Европа – о срчаној, храброј и изузетној жени којој су част и борба за правду и оно што је исправно били основни животни пориви и идеали. Јер, да је поштовала правила, Драга Љочић не би стигла далеко. Овако, заувијек се златним словима уписала у историју Србије…

Драга Љочић_ Прва српска докторица

Драгиња Драга Љочић била је од малих ногу жена испред свог времена, која се неустрашиво и срца пуног љубави и вјере читав живот борила за своју отаџбину… на свим пољима!

Када на “дневном реду” у турбулентној историје Србије није било ратова, Драгиња је предводила битку за женска права, здрав разум, културу и, на концу свега, ону најплементију – битку за бољи живот и спасење дјеце…

Она није била само прва жена љекар у Србији, била и је и прва Српкиња са “титулом” официра, те прва дама која је након удаје задржала своје презиме.

“Тврдоглава” на оца

Прича о храброј Драгињи почиње давне 1855. када је угледала свјетлост дана у Шапцу у породици цинцарског поријекла. Отац Дима бавио се трговином, а како је волио истеривање правде, што је српска хероина и повукла на њега, дуго је водио спор око једног имања са богатом шабачком породицом.

Када је неочекивано изгубио овај случај на суду, остао је без динара и финансијски “уништен”, али га то није спријечило да посљедњу пару да локалном црквењаку да звони на црквена звона. Када су га мјештани упитали ко је преминуо, Дима Љочић пркосно и огорчено је одговорио: “Умрла је правда и њу данас сахрањујем”. Због овога је од начелника “зарадио” 25 по туру, али је истјерао по своме!

Како би прехранио жену и петоро малишана, Љочић је постао земичкар. Знао је колика је моћ у знању па је дјецу без обзира на незавидан материјални положај школовао и она су, у годинама које ће доћи, постати нека од најзнаменитијих људи свог времена.

Даровита, паметна и упорна Драга засигурно је више од свих освјетлала образ и повратила престиж своје породице, доказавши да Љочићи, премда осиромашени, нису без потенцијала, части, талента и прије свега плементости и родољубља.

Након завршене Више женске школе у Београду она се, вођена амбицијом и социјалистичким идејама, обрела у Цириху гдје је и завршила студије медицине 1878, са свега 23 године, поставши и званично “доктор медицине, хирургије, бабичлука и очних болести”.

Била је прва жена из Србије и тек четврта у Европи којој је то пошло за руком.

Дивна докторка која је “сметала” мушким колегама

Драга је и прије стицања дипломе могла да се похвали богатом праксом и чињеницом да је већ доказани љекар. Искуство је стицала тамо гдје је било “најкрвавије” и најпотребније – на бојном пољу. У јеку Српско-турског рата Драгиња се вратила у домовину, како би као болничарка помогла ратницима Србије, а тада је и овенчана чином санитетског поручника.

Како је Драга Љочић постала Драга Љочич Милошевић?

Током вјечите “борбе са ветрењачама” и непрекидног рада на личном и друштвеном напретку, Драгињи се догодила и љубав. Она се 1883. удала за опозиционара Рашу Милошевића, једног од оснивача Радикалне странке и високо образованог интелектуалца блиском идејама Светозара Марковића.

Чак је и њихово склапање брака дјелић историје. Драгиња је била прва Српкиња која је послије венчања задржала своје презиме и од тада се потписивала као Драга Љочић Милошевић.

Драга и Раша имали су петоро дјеце – сина Ђуру и кћери Спомену, Радмилу, Зору и Олгу. Радмила Милошевић чврсто је корачама мајчиним стопама, завршивши студије медицине у Цириху. Од 1911. радила је у Општој државној болници у Београду.

Но, ни диплома Циришког универзитета ни ратно одликовање, нису могли да сруше мизогене ставове тадашњег српског друштва, те је Драгиња, иако стручнија и умјешнија од многих мушких колега, наишла на отпор када је пожелела да ради као прва жена доктор у Београду.

Тек након интервенције њеног ратног команданта, тадашњи министар Унутрашњих дјела ријешио је да Драга добије дозволу за љекарску праксу, али јој није дозвољавало да ради у државној служби. Чак ни чињеница да је у то доба у Србији било једва 80-ак лекара, и то махом странаца, није могло да утиче на споран закон.

Ипак, њен одлучни дух то није могло да сломи – отворила је приватну праксу у Београду, убрзо поставши и члан Српског љекарског друштва, гдје се неуморно залагала се за повољнији статус жена љекара, иако је то био готово “донкихотовски” подухват, као уосталом и много тога у њеном животу.

Коначно, 1882. године ствари су се помјериле са мртве тачке, премда свакако не на начин на који је ова смјела Шапчанка заслужила – она је постављена за помоћника љекара у Општој државној болници, највећој медицинској установи тадашње Србије.

Када је, три године касније, избио Српско-бугарски рат, Драгиња је поново показала колико вриједи. Прихватила је изузетну одговорност и храбро се упустила у посао – била је једини љекар у чак три болнице: Општој државној, Заразној и Болници за рањенике.

И, још једно, пун сјај лицемјерства друштва дошао је до изражаја – само у рату, у суровим околностима, немаштини и болештини, Драгиња је могла да буде равноправна са својим мушким колегама.

Мајка свој дјеци Београда

Након што се ратно стање окончало, 1886. године, док је још било свјеже сјећање на њен напоран и “витешки” рад, Драга је унапређена у “љекара секунданта”. Чак ни са тим новопеченим звањем, није била равноправна са јачим полом, јер јој је било ускраћено право на периодичну повишицу плате и на пензију.

Поносита Српкиња, уморна од оспоравања, тада је затражила од Министарства “да има сва љекарска права дата свим љекарима, без разлике пола”.

Одговор је стигао шест мјесеци касније у виду отказа из државне службе.

Али, живот је умио да је бар једном поштеди муке. Отпуштање јој није укаљало ни углед ни образ, јер су се људи сећали њених ратних заслуга и величали је као хуманог човјека и врсног љекара. Драгињи Љочић рад је био душевна снага и од медицине није имала намјеру да дигне руке никада – она се поново обрела у приватној пракси, а пацијенти су знали да у њену ординацију могу да куцају у било које доба дана и ноћи.

Упоредо, радила је и у Управи монопола као хонорарни љекар, али ту није био крај њеним залагањима. У току 1904. године основала је “Материнско удружење” са визијом да стане на пут великој смртности одојчади и помогне збрињавање напуштене дјеце и сирочића. Већ слиједеће године, захваљујући предузимљивости, ентузијазму и упорности докторке Драге, ово удружење добило је зграду, те је прерасло у “Дом за нахочад”.

Труд и сва величина ове жене нису могле да прођу незапажено, иако је редовно била оспоравана од стране званичних институција и државе. Она је било узор Београђана у 19. вијеку, али су призања почела да се нижу и ван граница земље. Европа је докторки Драги Љочић у више наврата одала почаст у својој штампи, не штедећи ријечи хвале.

Коначно извојевана побједа

Упорна каква је била, Драга није жељела да одустане од борбе за равноправност. Неуморно је с времена на време писала Министарству, жалећи се да ни након 30 година службе не може ни у положају ни у плати да се мјери са мушким колегама.

Наилазила је на “интересантне” одговоре пуне предрасуда и оштрих увреда на рачун родне припадности, а један од ткавих био је и да не може да очекује исте услове јер је “жена по физичкој природи позвана да се наслања на јачега од себе”.

Године “рмбачења” и даноноћног залагања учиниле су своје – здравље јој је било нарушено и слабо, и већ је газила шесту деценију, али чак ни то није је спријечило да своју снагу и умјешност покаже и током балканских ратова – неуморно је боравила у амбуланти за грађанство и сиротињу. Одмах потом на сцену историје ступио је Велики рат, у коме је докторка Драгиња такође ријешила да да свој допринос – чак из далеке Лозане организовала је слање пакета српским заробљеницима у мађарским и њемачким логорима.

Завршетак Првог свјетског рата полако, али сигурно доносио је другачију атмосферу у друштво и мијењао закорела схватања. У корак са тиме, Драга Љочић је, након више од четири деценије рада, 1919. године коначно добила и формално звање љекара.

Годину касније постала је први предсједник Друштва београдских женских љекара, а 1924. остварила је и право на пензију. Нажалост, у дугоочекиваној побједи докторка Драга уживала је свега двије године – њен живот тихо се угасио 5. новембра 1926. године у породичној кући на Топчидерском брду.

Прича већа од живота

Прича о Драгињи Драги Љочић је једно од првих вјеродостојно забиљежних свједочанстава о доприносу жена у напретку српског модерног друштва. Била је то жена која је могла дословце све – да буде четврта дјевојка са универзитетском дипломом љекара у Европи, да својим доброчинством, знањем и вјештином исцјељивања брани боје Србије у чак четири рата, да роди петоро дјеце и одржи складан брак, да буде добар и пожртвован пријатељ, да се бори за права жена и њихов бољи положај, да ради на унапређењу докторске професије, да преводи стручну литературу, и на све то – брине о напуштеној и одбаченој дјеци.

На крају, чини се да и није било потребно да буде равноправна са мушким колегама. Јер, Драга Љочић била је много више од њих!