ЈАСЕНОВАЦ у којем су хрватске усташе, према извјештајима независних комисија, од 1941. до 1945. године убиле око 700.000 Срба, Јевреја и Рома, био је један од најокрутнијих фашистичких логора у Другом свјетском рату, једино мјесто гдје је постојао посебан логор за дјецу!

У Јасеновцу су коришћени најразноврснији облици мучења – металним предметима чупали су нокте на рукама и ногама, људе су осљепљивали забијајући им игле у очи, месо су им кидали, а затим солили. Такође су људе живе драли, одсјецали им носеве, уши и језике сјекачима за жицу и шила им забадали у срце. Ћерке су силовали пред очима мајки, а синове мучили пред очима њихових очева.

У Јасеновцу и Старој Градишци усташе су превазишле све оно што ни најболеснији ум није могао да замисли и спроведе. Затворенике и све оне који су завршили у Јасеновцу усташе су клале посебно обликованим ножевима – србосјеком, или су их убијале сјекирама, маљевима и чекићима.

Затвореници су бивали и стрељани или вјешани по дрвећу или бандерама. Неки су живи спаљивани у усијаним пећима, кувани у казанима или дављени у ријеци Сави.

Постоји документација да су чак и нацистички њемачки генерали били ужаснути усташким злочинима у Јасеновцу. Генерал фон Хорстенау, Хитлеров изасланик у Загребу, записао је у свом личном дневнику за 1942. годину да су усташки логори у НДХ били „суштина ужаса“, а Артур Хефнер, официр задужен за транспорт радне снаге у њемачки Рајх, написао је за Јасеновац 11. новембра 1942. године: „Концепт логора Јасеновац требало би заправо схватати као комплекс од неколико логора, који су удаљени по неколико километара један од другог, а груписани су око самог Јасеновца. Без обзира на јавну пропаганду, ово је један од најстрашнијих логора, који би се могао поредити једино са Дантеовим ‘Паклом’“.

Хрвати су имали и логоре за дјецу у Сиску и у Јастребарском, а женски логор је био у Старој Градишци, југоисточно од Јасеновца, мада је жена и дјеце било и у самом логору Јасеновац.

Једно од најпотреснијих свједочења о звјерствима у логору Јасеновац оставио је први ратни новинар који је ушао у Јасеновац по његовом ослобађању. Радио је за Танјуг и касније за Радио Сарајево. Почетком осамдесетих објавио је књигу „Ослобођени Јасеновац“, у којој је записао страхоте које је видео 1. маја 1945. године по уласку у тај логор, а које ни 40 година касније није могао да заборави.

– Ево, преда мном трагови убица, стопе које су за собом остављали. Ту је гомила крвавих остатака одјеће, обуће. Оних, који су носили ова мушка одјела. Ове крваве женске кошуље.

Ове, у грудве од крви слепљене крпе. Подижем једну дјечју чарапицу. Каљава је од земље и од крви укорубљена. Дјете је могло имати двије године. Тек на овај свијет стигло, па сужњик постало. Ево и другога крвавог остатка засужњеног дјетета, овде у логору. То је дјечији сиперчић! Она мала дјечија марамица што се дјеци веже око врата, да се не прљају када једу – записао јеј.

Даље пише:

– Надносим се над клизавом обалом и гледам, у врбак и воду. И то што видим, то је грозота! Ту су гомиле голих лешева! То су они што су, горе, на обали свучени, а одела и хаљине запаљени, а они голи, голи и мртви отиснути низ ову стрму обалу. Вода, савска, није јака, па су уз врбе, лешеви задржани у шибљу. Повили се један према другом. Има их око четрдесет, педесет. Сваки је окренут на своју страну. Неки немају лица. Неки главе.

Неки без руку. Без ногу. А понеки и не личе на људске лешеве, него на нешто што се само црни из воде и око чега се само вију ројеви муха. Много је оних који су свезани жицом. Свакоме је понешто свезано, оно што је на њему остало.

– Стојим и гледам. Гледам водом испране рубове рана под људским грлом.

Преклани

Свима су, које видим, преклана грла и руке свезане. И женама и мушкарцима и дјеци. Дјеца су се овде тјесно уденула међу ове безобличне лешеве, међу оне без главе, без руку, без очију и без лица. Али, кад се боље у њих загледа, види се да и та дјеца нису цијела, него само дијелови од дјетета: глава без трупа, труп без ногу и тако, као оно кад дјечја лутка, послије много игре и чупања, остане без својих дијелова.

– Ова је вода данас одвратна. Удаљио бих се од ње, али куда ћу? Куд год кренем, иста је слика као и када сам у овај логор крочио. Војници које сам добио у команди мјеста напустили су ме. Кажу ми да не могу да гледају тај ужас. Један по један, хватали су капију.

Говоре да је нешто друго, могли би да ме прате, али ово не могу да поднесу. Даље, ни сам нисам могао.

– Преда мном је опет гробље. Ово је треће. И оно је у води, као она два прва. И опет дијелови тијела, ноге, руке и бијела женска глава са које је убица огулио кожу. Каиш коже. На њему црн прамен косе. Видим шесторицу у једној жици. До саме су обале. Жица иде од руке до руке.
На крају привезана метална плоча да их повуче у дубину. Сви су голи и различитих година.

Младићи и старци, или им се старост не зна јер су им главе забодене у блато, а неки главу и немају. Некима су лица исјечена ножем. Нож је ишао од очију, па низ браду, па низ прса, па низ стомак. А очију нема. Умјесто очију, црне јаме. Око јама роје се мухе. Око свега што се овде помолило из воде роје се мухе.

– Гушио сам се, па сам кренуо према капији. Гледам је из логорског простора. То су врата од пакла. То је капија смрти. Велика. Страшна. Кроз њу се само улазило, али се није и излазило. Капија „излаза“ била је на другој страни, према Сави. Сава је била „мртвачки парк“. Пут у смрт, подсјећа Курир.

ГРАЈФ: 57 МЕТОДА УБИЈАЊА

ИЗРАЕЛСКИ историчар Гидеон Грајф написао је монографију под називом „Јасеновац – Аушвиц Балкана“, у којој је описао 57 метода убијања и мучења људи. На основу података до којих је дошао током четворогодишњег истраживања, Грајф је навео да је у Јасеновцу на најокрутнији начин убијено најмање 800.000 Срба и око 40.000 Јевреја.