Устоличење митрополита Јоаникија сада је иза нас. Памтићемо га по нередима, пријетњама, запаљеним гумама и баченим каменицима, по искаљеној мржњи, али и по снази коју Српска Црква има и мора имати да би српски народ преживио и надживио своје џелате, истакао је епископ бихаћко-петровачки Сергије.

Саопштење епископа Сергија преносимо у цијелости:

Да смо данас попустили, попуштали бисмо довијека, а у том попуштању изгубили бисмо себе. Да смо одустали од устоличења на Цетињу, сутра би нам забранили да се обави устоличење патријарха српског у Пећкој Патријаршији, а прекосутра би тако било у Загребу, Љубљани, Призрену, Сарајеву, Петровцу… То је логика моћи овога свијета.

Ако неком раније није било видљиво, од данашњег дана свима је кристално јасно да је Српска Православна Црква кичма народа српског, његова највећа снага. Кад држава закаже, Црква је ту као стуб око којег се народ окупља. Зато смо и надживјели пет вијекова ропства. Гдје год се Црква избори за свој опстанак, опстаће и Срби, опстаће ћирилица, опстаће језик и вјера.

Није подгорички дахија остао усамљен у свом србофобном лудилу, већ му се придружио и новосадски аутономаш Чанак, осокољен подршком другосрбијанских квазиинтелектуалаца, исфрустрираних свакодневним јачањем државе Србије.

Логистичку подршку, у виду несувислих изјава, исказао им је и сарајевски мултикултуралиста Бакир Изетбеговић, који је у предаху од лажне мултиетничности, прозвао Српску Православну Цркву да се већ два вијека мијеша у политику, не видећи, притом, да Српска Црква вијековима чува свој народ од политике коју му нуде он, Ђукановић, Чанак и њима слични.

Надживјело је српско православље султане из Стамбола, подле млетаче дужде, хабсбуршке цареве, усташке поглавнике и нацистичке канцеларе, па ће надживјети и све нас, али и оне који вјерују да ће њихова мржња запечатити српске храмове и манастире, те да ће њихово насиље угасити неугасива кандила наше вјере. Узалуд се труде, узалуд се надају.

Цетињска побједа, овјенчана подгоричком радошћу, не треба да нас опије, да нас уљуљка и умртви, већ да нас оснажи, како бисмо исправљали себе, у свему, сваки дан и на сваком мјесту.

Никада не требамо атаковати на нешто што није наше, али исто тако, по цијену живота, требамо бранити своје светиње, огњишта и гробове. Ако нам је наш живот једина и највећа вриједност, онда смо се узалуд родили. Ако немамо живот коме и за кога дати, онда нити смо вољели нити смо били вољени, онда смо остали закључани у сопственој трулежи и ништавилу.

Свака љубав се жртвом мјери! Зато нека нам данашњи дан послужи као лекција, као спасоносна поука из које ћемо црпити снагу за будуће борбе којих је препун живот свакога од нас. Ваља нам се изборити са самима собом, а потом ћемо, чувајући име српско и вјеру православну, завриједити благослов уснулих предака, којима дугујемо то што данас, са поносом, јесмо. Они су због вјере и имена на колац набијани, у јаме бацани и живи спаљивани, али нису поклекли, знајући да ће сви Богу положити рачун, за све.

Да нам живе на многаја љета свјатјејши патријарх Порфирије и новоустоличени митрополит Јоаникије, а на свима нама нека је благослов Светог Петра Чудотворца Цетињског, који нам је још ономад казао: „Ко учини колико је кадар, учинио је колико је дужан!“