Ослобођење јужне Србије била је завршна етапа у циљу ослобођења Срба од Турске власти. Турска управа се на простору Врања задржала готово пет векова, а 31. јануар Врањанци посебно обиљежавају јер им је то подсјетник на све муке кроз које су прошли њихови преци.

Српска војска креће у осолобађање Врања у Другом српско-турском рату, одмах након Грделичке битке када је војска била у јуришу успјела је да се пробије до Масуричке котлине гдје су се у Пољаници спојили српска војска и српски устаници из тих крајева, а повезао их је потпоручник Степа Степановић који је основао Устанички батаљон, пише Википедиа.

Српском војском је командовао генерал Јован Белимарковић и она се налазила дуж десне стране Јужне Мораве, док је османским снагама командовао дивизијски генерал Асаф-паша и они су се налазили дуж лијеве стране Јужне Мораве. Борба за ослобођење је почела 26. јануара, јер су српске снаге почеле да прелазе на лијеву страну Мораве, а велика битка се догодила 31. јануара, и у њој је учествовало 22.000 војника.

У историографији је остало забиљежно да је у ослобођено Врање око 13 сати 31. јануара 1878. свечано умарширао генерал Јован Белимарковић са командом Шумадијског корпуса, а Врање је Српској војсци предао истакнути турски феудалац Рамиз-паша Хусејинпашић. Послије 422 године, два мјесеца и 17 дана ропства Врање је дочекало слободу са нешто више од 8.000 становника. У биткама за Врање погинуло је око 630 турских и 122 српских војника. Генерал Белимарковић је обећао Турцима који су остали на подручју Врања миран живот и неотуђивање имовине.

У знак сјећања на овај дођајај у Врању је 1903. подигнут споменик ослободиоцима из Другог српско-турског рата. Овај споменик Врањанци зову Чика Мита али није забиљежено да је заиста постојао војник који се тако заиста звао. Током бугарских окупација у оба свјетска рата споменик је био оштећиван. У Другом свјетском рату бугарски окупатор је поломио руку Чика Мити у којој је држао пушку. Врањанци нису хтјели да поново додају руку у знак сјећања на бугарски вандализам.