Мјесто чуда… Манастир Острог је један од најпосјећенијих на Балкану. Каже се у народу: Јерусалим је далеко, на Хиландар не могу жене, а Острог је доступан свима.

Острог је манастир Српске православне цркве смјештен уз окомиту стијену, високо у Острошкој греди, на петнаест километара од Никшића. Посвећен је Светом Василију Острошком.

Омиљено је мјесто ходочашћа православних вјерника, али и припадника других конфесија, католичке и муслиманске, јер се вјерује да је молитва пред светим моштима исцјелитељска и чудотворна.

Комплекс манастира Острог чине два дијела. Већи је Доњи манастир, смјештен око Цркве Свете Тројице, саграђене 1824. године, око које је већина манастирских објеката, укључујући и конак. Горњи или „Бели“ усађен је у стену, и до њега води успон уском стазом дугом три километра. Чине га двије малене пећинске цркве, од којих је једна посвећена Светом крсту и украшена фрескама, које су у 17. вијеку радили српски зографи Јован и Радул, а које приказују Светог Саву и Светог Василија Острошког и сцене из Христовог живота и великих празника.

Друга црквица посвећена је Ваведењу Богородице и у њој су у једном ковчегу мошти Светог Василија Острошког, који је у 17. вијеку основао манастир на мјесту усамљених испосница у којима се подвизавао Свети Исаија од Оногошта.

Василије је био владика захумско-херцеговачки од 1639. до 1671. године и у Острог је с монасима дошао из херцеговачког манастира Тврдоша, који су порушили Турци.

Данашњи изглед манастир је добио између 1923. и 1926. године, након обнове послије пожара који је уништио већи дио манастирског комплекса Острога.

Кад је 1878. године створена Захумско-рашка епархија, манастир Острог је одређен за њено привремено средиште, до уређења владичанске резиденције у Никшићу. Манастир је остао у саставу Захумско-рашке епархије све до 1931. године, кад је ова епархија укинута и прикључена Митрополији црногорско-приморској, у чијем се саставу налази и данас.

Како се владати

Од 1678. године, кад су мошти Светог Василија извађене из земље а народ почео да га прославља као светитеља, празнује се дан кад се Свети Василије упокојио – 29. април по старом, односно 12. мај по новом календару. То је завјетни празник – дан кад се ништа не ради осим што се иде у цркву и свечано празнује. Поред овог празника манастир се најчешће посећује на Петровдан, Илиндан и Велику Госпојину. Али долази се и осталим данима, преко цијеле године – његове двери отворене су свим побожним људима у свако доба дана и ноћи.

У манастир не можете ући голих ногу и руку, што значи да мушкарци морају обући дуге панталоне, а жене дуге сукње, као и мајице дугих рукава. Од жена се очекује да косу прекрију марамом, али и да обрате пажњу на обућу – да то не буду папуче или сандале, односно да им пете не буду голе.

Вјерници могу да преноће у конаку Доњег или Горњег манастира, али су конаци често пуни па пристигли спавају испред манастира. За њих су обезбјеђена ћебад како би издржали хладне ноћи.

Посјетиоци манастира могу да на папиру напишу жеље за своје живе и упокојене, које ће током неке од литургија свештеници овог манастира прочитати пред Богом и Светим Василијем Острошким. Поред манастира постоји и једна одаја у пећини предвиђена за паљење свијећа за живе и упокојене.

Поклоници са собом могу у манастир да донесу и неке личне ствари својих ближњих или своје, да би биле освештане поред кивота Светог Василија Острошког. Такође, братству манастира може се донијети поклон – шећер, кафа, уље, пешкир, сапун… али се могу оставити и прилози у новцу. То, наравно, није обавеза, већ ствар добре воље и жеље онога ко посјећује манастир.

Дарови се стављају у корпу окачену на зиду с лијеве стране прије улаза у просторију у којој се налазе мошти Светог Василија.

На улазу у порту Горњег манастира постоји извор на којем се узима освештана вода и носи кући, гдје се чува као заштитник дома и породице.

Из манастира Острог, осим освећене водице, носе се уље, тамјан, нафора, иконица или крст од тисовине. Овим освећеним стварима мажу се или шкропе они који нису могли да дођу лично свецу на поклоњење.

Успињање до Горњег манастира сматра се малим ходочашћењем. Од вјерника се очекује да стазу дугу три километра пређу боси, а нису ријетки ни случајеви да овај пут, који се сматра путем прочишћења, људи прелазе на коленима.

Иначе, одавно се вјерује да посету манастиру не ваља дуго планирати нити унапред о њој причати.

Каже се да се на Острог долази с вјером и молитвом, а одлази са миром и срећом.

Онај који изговара име Светог Василија треба да устане, прекрсти се, и с поштовањем дода „Слава му и милост“.