Кумство је веома стар обичај у нашем народу, а кум се изузетно поштује.

Потиче из давних времена, а проистекао је из потребе да се нађу  повјерљиви људи, пријатељи који ће увијек притећи у помоћ и у који се има безгранично поврење. Из Библије је познат Свети Јован Крститељ који је чин крштења обављао у ријеци и он се сматра заштитником кумства. Постоји неколико облика кумства: крштено, вјенчано, шишано и кумство из невоље. Највише се цијени кумство приликом крштења уз посебан церемонијал у цркви и у кући. Кум по крштењу је за вијек вијекова, насљеђује се и по правилу се такво кумство никада не раскида.

У неким селима кумство се наслеђује и преноси са колена на колено. Новије генерације неће знати праву истину ко је од предака први склопио кумство, само је важно да се традиција настави.

Кум је уједно и свједок пред Богом и људима. Он крсти или вјенчава све док га у томе не наслиједи син и за све то вријеме он је као род рођени. Кум се воли и поштује као најближи рођак и спреман је да помогне у рјешавању многих проблема и невоља, а познат је и обичај да се куму даје, са великим повјерењем, читава кућа на чување уколико се мора отићи на дуг и далек пут.

Насљедно кумство може да се замијени само у случају када младенци немају дјецу или када кум умре.

Кад се роди дијете које споро напредује, колијевка се изнесе пред кућу или на раскршће и окрене се према истоку, Мајка се сакрије, а ко први наиђе, окреће колијевку према западу, маказама одсјече прамен косе, изговори име и постаје “шишани” кум. Чим се изговори име, мајка се клања  куму и ово друго име, односно име које је дао “шишани” кум остаје равноправно и носи се до краја живота. У неким крајевима кум је и ментор дјетету које крсти, тј. прати га и усмерава крож живот, наводи Опанак.

Кум је најпоштованије име: “Кад прође крај кумове њиве, пази немој и прашину са тог мјеста са понесеш, него истреси обућу”.