По извјештају штампе, од 25.000 ондашњих становника Београда, скоро половина је дошла да ода посљедњу почаст великом пјеснику.

Ђура Јакшић, ФОТО: РТРС

Ђура Јакшић, пјесник, приповједач, драмски писац и сликар, рођен је у Банату, у Српској Црњи, 27. јула 1832, у свештеничкој породици. Право име било му је Георгије. Студирао је сликарство у Пешти и Бечу, извјесно вријеме живио је у Војводини, а као двадесетпетогодишњак прешао је у Београд и у Србији остао до смрти. Био је сеоски учитељ у Подгорцу, Сумраковцу, Сабанти, Рачи код Крагујевца и Пожаревцу, и наставник цртања у гимназији у Крагујевцу, Београду и Јагодини.

Затвор

Упркос томе што је имао породицу, основно обиљежје његовог живота било је боемство. Кафански свијет било је његово природно окружење.

Већ болестан од туберкулозе, учествовао је у Првом српско-турском рату као извјештач. Ту је био свједок неславног понашања елитног генерала, кнежевог рођака Ранка Алимпића. Двије године касније у једном новосадском часопису објавио је о томе саркастичну причу, због чега је у Србији био изведен пред Војни суд и кажњен са петнаест дана затвора.

Истину о овом случају Србија је сазнала тек када су Обреновићи сишли са власти. Жарко Илић, најмлађи брат пјесника Војислава, објавио је 1906. године:

„У љето 1878. пред хотелом Париз у Београду сједило је више официра за столом, а међу њима и генерал Ранко Алимпић. У тај пар прође поред њих Ђура Јакшић и оде Батал-џамијином улицом. Успут сретне Ђура једног сељака… Сељак је тјерао неколико говеда. Ђура га заустави и запита: ‚Хоћеш ли доле Теразијама?’ Сељак му одговори да хоће. На то Ђура извади из џепа један динар, даде га сељаку и рекне: ‚Када прођеш поред кафане Париз, а ти притјерај волове ближе оној господи што сједе пред кафаном, удри којега вола штапом па реци: ‚Шта се устежеш као Ранко Алимпић на Дрини?!’ Сељак га послуша и уради тако. Када је сељак изговорио оне ријечи, сви се официри згледнуше. Један од њих одмах устаде од стола и пође за сељаком лаганим кораком до прве жандармеријске постаје… У полицији су сељака испитивали да ли је оне ријечи изрекао тек онако или му је ко то казао. Сељак искаже да му је то казао један господин кога је срео успут и да му је за то дао један динар… Одмах помислише на Ђуру Јакшића.

Ђура Јакшић је становао у Скадарској улици. Једне вечери враћао се Ђура кући из неког веселог провода. У такорећи пустој улици дочекају га два ноћна стражара преобучена у цивилно одјело, ухвате га, свале, и тако су га тукли и газили да се сирома једва одвукао кући… Ђура поче одмах побољевати…”

Сиротињска соба

Јакшић је умро 17. новембра 1878. године.

Ковчег су из сиротињске собе у Скадарској улици изнијели на рукама четворица књижевника: Јован Јовановић Змај, Јован Драгашевић, Милан Кујунџић и Милорад Поповић Шапчанин. „Бјеху ту високи државници, велики и мали чиновници, професори и научници, војници, ђаци, трговци, занатлије и сиромашни радници…”

По извјештају штампе, од 25.000 ондашњих становника Београда, скоро половина је дошла да ода посљедњу почаст великом пјеснику, подсјећа Курир.

Казну самим тим није издржао. Судски чиновник је на рјешењу записао: „Пошто је Ђура Јакшић умро, то да се овај предмет за свршен сматра и акта у архиву оставе”.