Име и презиме Оливера Тарицића, званог Шваба, није опште познато код нас, а требало би да буде. Он је био један од хероја са Кошара.

Ријеч је о младићу рођеном 1977. године. Надимак Шваба је добио јер је рођен у Висбадену, у тадашњој Савезној републици Њемачкој, гдје је и одрастао.

Ипак, чињеница да је, иако поријеклом Србин, рођен у Њемачкој, није га поколебала у једној ствари – ма шта да је писало у документима, у његовом срцу је била Србија. У Висбадену је завршио средњу школу, српски је, како кажу његови пријатељи и они који су га познавали, једва знао.

Оних туробних деведесетих, када се глава губила лакше него петодинарка, и када је армија младих била на првим линијама фронта, Оливер је био један од повлашћених, није морао да се брине да ли ће га војска Југославије позвати да брани отаџбину.

Па, ипак… У објави на Фејсбук страници „Хероји са Кошара“ и сајту „Чојство“, стоји записана информација од које и данас застаје кнедла у грлу: Оливер је био војни обавезник СР Њемачке, и то је вјешто избјегавао. Али, као неко ко је волио искрено своју земљу, војсци Југославије се сам одазвао.

Младић који је рођен у Висбадену 12. септембра 1977, ступио је у Војску Југославије јуна 1998. године и то у време када је свима било јасно шта ће се десити у Србији.

У објави на страници „Хероји са Кошара“, наводи се слиједеће: „Једва је знао српски, једва се споразумевао са друговима, толико позитиван и блесав, да су се сви смијали када одвали нешто на само њему знаном српском језику.“

Тих година, у страху за сопствени живот, многи су бјежали ван граница Југославије, али Оливер је гледао да се домогне земље у којој су му коријени.

Војску је служио у склопу строја 125. Моторизоване Бригаде, која је дејствовала на Кошарама.

Са друговима је дјелио добро и зло, а какав је човјек био, најбоље свједоче лијепе ријечи и сјећања свакога ко га је упознао током служења рока, што се видјело у коментарима испод објаве о Шваби на друштвеним мрежама.

О посљедњем сусрету са породицом, постоје двије верзије. По првој, није успио, по другој, према ријечима његове сестре која се огласила у виду коментара, мајка је ипак успјела да види сина прије него што ће страдати.

Наиме, како се наводи у објави о његовом животу, током маја месеца 1999. године, мајка и вјереница су покушале да га посјете, у чему нису успјеле, па су се на крају чули телефоном, иако су биле свега пар километара од њега.

Према другој и вјероватно истинитој, будући да се ради о тврдњи његове сестре Жаклине испод објаве о њему на страници „Хероји са Кошара“, мајка и породични пријатељ су ипак успјели да се пробију до њега и да се виде прије Оливеровог страдања.

Наиме, свега неколико дана касније, 10. маја 1999. године, Оливер је страдао након дејства НАТО авијације, заједно са својим ратним друговима са Кошара, Сашом Васиљевићем „Ђаволом“, Вукоманом Тешовићем „Тешким”, Миланом Кенићем, Драганом Маринковићем, момком из Падинске Скеле, који је овом београдском насељу, прије неку годину добио и мурал, подсјећа Блиц.

Двадесет и три године касније, приче о херојима са Кошара полако испливавају на површину, а њихова имена и херојска дјела, ту су да се спомињу и да нас опомињу да никада не смијемо да заборавимо младе, голобраде младиће, чија су срца била велика као планина.