Једном је неко рекао да побједе у рату доносе војници и потпоручници, а не генерали и адмирали.

Милош Ћирковић, шумар из Пећи

У нашој прошлости има много примјера херојских поступака, гдје су управо обични војници дали оно најмилије у одбрани своје земље – оних који су своје животе положили на олтар отаџбине.

Један од таквих је свакако и Милош Ћирковић, шумар из Пећи.

Те 1999. године када се несрећа срушила на цијели српски народ, посебно на онај на Косову и Метохији, овај храбри човјек показао је да је одбрана родне груде понекад битнија од живота. Потписан је Кумановски споразум и бомбардовање окончано. Са Косова и Метохије текле су тужне колоне војске која се повлачила, а није била поражена и цивила који су напуштали своја вјековна огњишта, знајући да послије одласка државног апарата Србије са Косова и Метохије имају само две опције – да оду и спасу живу главу или да буду брутално поубијани на кућним праговима.

Пред њиховим очима оживјеле су слике из историје – бруталности Албанаца из времена отоманске окупације, злочини из балканских и свјетских ратова, а још су били свеже ране из Титове Југославије и терористичких напада ОВК.

Међутим, Милош није био у тој колони. Видјевши шта се дешава, да је несрећа пред вратима, донио је одлуку. Он остаје, не иде, никада неће напустити мјесто гдје је угледао свјетлост дана, мјесто гдје су његови дједови и прадједови пустили своје корене. Остао је у својој кући. Ријешен да је одбрани или да умре.

На позив и покушаје да га наговоре да крене одговарао је:

„Ја не идем, остајем. Ви идите, сви сте издали, сви сте нас продали.“

Бивши шумар и војник забаракадирао се у својој кући и након тога данима пружао отпор албанским терористима који су у свом крвавом походу уништавали све пред собом. У том сукобу успио је да ликвидира 18 терориста. Бившем специјалцу ситуацију је олакшавало што је у свом крају познавао свако дрво, сваки крш.

Уз звуке гусала које је пуштао у њему је прорадила крв и дух косовских јунака, кнеза Лазара, Милоша Обилића, али и Марка Миљанова и великог Његоша.

Након вишедневног отпора храбро је погинуо на свом родном прагу.

Остаће упамћен као једини српски војник који је одбио да се повуче са Косова и Метохије. Заувјек је остао у свом граду, што му је била и жеља и намјера.