У државном секретаријату за иностране послове, посебна Група за анализу и планирање била је задужена да прати реаговање свјетске јавности на догађаје везане за Брионски пленум. Информације су објављиване у интерном билтену „Реаговања на Четврти пленум ЦКСКЈ“ који је периодично објављиван током јула и августа 1966. године.

Највећим дијелом су преношене изјаве шефова држава или влада, министара, секретара и других функционера партија. Из поменутих билтена може се видјети да су социјалистичке земље, односно чланови најужег руководства, у почетку били веома уздржани у својој оцјени догађаја везаних за Четврти пленум ЦКСКЈ.

У контактима са личностима чехословачког јавног и политичког живота изражавало се велико изненађење, нарочито због политичке одговорности Ранковића и његове оставке на све функције. Коуцки, секретар Централног комитета КП Чехословачке изнио је да им није јасно да је Ранковић дошао у позицију носиоца конзервативних отпора и фракцијске борбе, јер је он за све вријеме био личност за коју су сматрали да представља најреволуционарније крило савремених кретања у Југославији. Он је водио делегацију СКЈ на 23- конгресу КПСС, што је упућивало да се с њим рачуна као са најзначајнијом фигуром послије предсједника Тита.

Интересантан је коментар Амбасаде СФРЈ у НР Бугарској да „конзервативно-догматски елементи у овој земљи“ своју оцјену заснивају на наводној конфронтацији прозападне и просовјетске струје у нашем руководству (Кардељ – Ранковић). Ти кругови, као и они блиски совјетској амбасади из тога извлаче закључак о поновном захлађивању односа између СФРЈ и СССР и других социјалистичких земаља.

У ДАЉИМ реаговањима на одлуке Четвртог пленума вриједи забиљежити изјаву представника Одељења за штампу у ЦК КП СС који је изнео уредницима листова да и поред побједе концепције о даљој децентрализацији није потпуно јасна основна линија, наиме функција државе ће даље опасти и да то омогућава стална локалистичка трвења којима је захваћено и руководство, па је даљи развој тешко прогнозирати.

Међу новинарима из унутрашњости Совјетског Савеза било је појава идентификације одлука Четвртог пленума са уклањањем Берије и из тога су извлачени закључци да Југославија на плану односа партија – безбједност заостаје за Совјетским Савезом, наводе Новости.

Интересантна су реаговања у Пољској, односно у партијском и државном апарату, гдје се примећују разлике у оцјенама Пленума. „…У круговима култних радника на Пленум се гледа са симпатијама и указује на њега значај и за друге социјалистичке земље. Међутим, у руководству ПУРП постоји мишљење да се окривљивањем службе безбједности због кочења демократије и самоуправљања, у ствари, настоје прикрити недостаци и промашаји у привредној реформи. И поред супротних оцјена у пољском руководству се оцјењује да преиспитивање мјеста и улоге СКЈ значи крупан корак у даљој изградњи специфичног југословенског пута у социјализам, али због неизвјесности даљег развоја Пољаци управо и испољавају уздржаност и одређене резерве. Тако на примјер, приликом боравка Едварда Кардеља у НР Пољској на пријему организованом у његову част, 29. јула 1966, није био присутан ни један члан Политбироа пољске комунистичке партијe.

Вашингтон изненађен одлукама пленума

ЗАПАДНЕ земље и њихови представници били су крајње суздржани у коментарисању одлука Четвртог пленума, не кријући изненађење. Суздржаност и изненађење показале су и земље Африке и Блиског истока.

У Сједињеним Државама, у Стејт департменту су били изненађени одлукама Пленума. Не намјеравају да се о њима изјашњавају, јер сматрају да су то унутрашње ствари друге државе. Међутим, у незваничним контактима износе да је Пленум позитиван ако се ради о обрачуну са онима који су се супротстављали реформи. Али реформа и стварне политичке разлике око правца кретања, ако такве постоје, биле су релативно мање помињане у дискусији, а више се наглашавала борба за власт и узурпација положаја од стране неких органа безбједности. Пажљиво прате индикације за односе између нација. Не доводе у питање суштинску стабилност поретка, иако има и других мишљења.

Морис Шуман, предсједник спољнополитичког одбора француске Народне скупштине, у разговору са нашим амбасадором истакао је да сматра да се ради о даљим мјерама за демократизацију, у социјалистичком, а не у западном смислу и да је Југославија спремна да иде даље тим путем. Савјетник француске амбасаде у Београду Аманрик, оцијенио је да се ради о врло значајном кораку у правцу даље истинске друштвене демократизације. Сматра да остале земље неће позитивно примити одлуке Пленума.

Начелник Министарства спољних послова СР Немачке Нојман, узгред се интересовао да ли ће одлуке Пленума имати негативне посљедице на даљу југословенску спољну политику. Сматра да је углед предсједника Тита у порасту и да ће ојачати млађе либералне снаге које нису оптерећене ратом и са другачијим гледањима на значај и проблеме Европе.

ЗАНИМЉИВО је да наведемо и мишљење ватиканских кругова. „…У језуитском центру сматрају да ће посљедице одлука Четвртог пленума захватити широка подручја југословенског политичког живота и многе установе. Према првим процјенама, ‘ликвидација’ Ранковића (којега су југословенски бискупи осуђивали због прогона Католичке цркве) одраз је интерних тешкоћа у свим областима југословенског друштва и доказ да Југославија пролази једну од својих најтежих криза. Ватикан је и раније имао информације о сукобима између ‘демократскије’ (Кардељ) и ‘тоталитарније’ (Ранковић) и стању у Југославији. Пораз Ранковића је одмах у почетку оцјењен као разултат савеза Тито – Кардељ. Сматра се да ствари неће проћи без даљих посљедица, посебно од стране српских кругова.“

Информације из афричких и земаља Блиског истока указивале су да су оне уздржане у давању сопствених оцјена, иако постоји знатан интерес за одлуке Пленума. Добар дио контактираних саговорника сматра да је то чисто унутрашња ствар Југославије. Неки су истицали, након објашњења, да су мислили да се ради о драматичнијим догађајима (предсједник Сената Кеније), други су подвлачили да на промјене гледају благонаклоно и интересовали су се да ли ће оне утицати на наше односе са социјалистичким земљама, уз напомену да се може очекивати сличан процес и код њих (Амоне, главни секретар Министарства спољних послова Гане). Предсједник Насер преко амбасадора Абузеида директно је тражио објашњење у вези одлука Пленума. Има се утисак да је највећи број контактираних званичних представника схватио донијете одлуке, сматрајући их цјелисходним. Неки су одлуке оцјењивали и као доказ снаге СКЈ и да се на тако нешто не би усудила ниједна друга комунистичка партија (Хазан, високи функционер Израела).

Ранковић смјењен због популарности

ВЕЛИКИ дио америчке штампе постављао се резервисано у тумачењу суштина одлука Пленума. У томе је предњачио The New York Times у коментарима београдског дописника Биндера гдје се Пленуму прилазило као догађају, према коме утицајни амерички кругови показују јасну резерву. Југославија је третирана као „држава једног човјека“, а СКЈ као „мањинска партија која се наметнула силом оружја“. Коментари наводе закључак о нестабилности наше унутрашње ситуације, јачању међунационалних противуречности, да Југославијом „влада један човјек“, иако су дате извјесне слободе грађанима. Као разлог за смјењивање Ранковића наводи његову „популарност“ и спекулише „да је прошле године могао бити и заведен од Тита“, јер је и он наводно био против реформе…

…The Washington Post  у сукобу Тито – Ранковић види сукоб политике децентрализације са тенденцијом бирократизма, повезујући са привредном реформом. Ипак сматра да ће проћи доста година „док се не добије одговор на далекосежна и узбуђујућа питања која је Југославија себи поставила …“

Аустријска штампа „… Избор Коче Поповића квалификује као избор ‘новог престолонасљедника’ …“

Агенција Associated Press у дужем коментару резимира главне етапе развитка СФРЈ, повезано за ставове и личност предсједника. Сви важнији и други британски листови дају Пленуму велики публицитет. Заједничка је оцјена да је у питању сукоб између „либералних“ и „конзервативних“ снага, да се СФРЈ налази далеко испред осталих социјалистичких земаља. Лондонски листови пледирају и на неопходности демократије западног типа – „због искључиве власти једне партије“, па у том склопу помињу и Ђиласа. Лист Daily Express предвиђа да ће услиједити велика „чистка“ и у Армији, тврдећи да су „бројни официри умјешани у антититовску завјеру“.

У ИТАЛИЈИ се не памти публицитет о СФРЈ какав је дат Пленуму. Многи листови слали су специјалне дописнике и презентирали одлуке Пленума веома озбиљно и у широким аспектима. Третирана су основна економско-друштвена питања у смислу рјешавања контрадикција нашег развитка. Неки закључују да ће посљедице Пленума бити „стварање новог типа државе који до сада није постојао, да ће то имати утицаја како на развитак социјалистичких земаља, тако и на евентуално слабљење западно-европске интеграције“.

Штампа СР Њемачке такође опширно и са великом пажњом прати догађаје око Пленума, али користи сваку прилику да спомене Србе у негативном контесту. Под насловом „Ваздух је очишћен као послије олује“, полузванични и веома угледни „Франкфуртер Алгемајне“, у чланку београдског дописника Росса констатује „да је настало олакшање послије смјењивања и Брионског Пленума“. Прави претпоставке колико је чишћење апарата ишло на штету „властитољубља међу Србима“. Закључује да је у Хрватској и Словенији настало одушевљење због Пленума и цитира ријечи Михе Маринка да у Словенији Удба није имала могућности злоупотреба. На крају аутор износи тезу о наводној дилеми да ли ће сада преовладати самоуправљање или контрола партије, јер сматра да „једно друго искључује“. Већина француске штампе од почетка озбиљно пише о Пленуму и у њему види крупан допринос демократизацији друштва. Иако се неколико листова задржава на националном моменту, ипак изводе закључак да се одлуке Пленума неће озбиљније одразити на овом плану. Коментари неких листова предвиђају приближавање Југославије Западу.

Озбиљна грчка штампа наставља са опсежним, врло позитивним и пријатељским писањем о Пленуму, тумачећи да се ради о мјерама даљег прогресивног и демократског развитка. Посебну пажњу ова штампа поклања избору Коче Поповића за потпредсједника Републике. Владин „Катимерини“, по угледу на англосаксонску штампу, сматра непомирљивим појам демократије са „диктатуром једне партије“.

БРЕЖЊЕВ И ЧАУШЕСКУ ПОДРЖАЛИ ПЛЕНУМ

ПОСЕБНО мјесто је информацијама из социјалистичких држава има разговор нашег амбасадора у Москви са Леонидом Брежњевим и дијалог које је Крсте Црвенковски имао са Николаем Чаушескуом у Букурешту.

Након излагања нашег амбасадора, Брежњев је изнио да му је слика догађаја сада јаснија. Подвлачи да се односи са пуним повјерењем према ономе што је на Пленуму речено. Ради се о унутрашњој ствари СКЈ, а курс је здрав пошто партија стала принципијелно изнад личних интереса који су недопустиви и у СССР. Партија и Тито су изнад свега. Пленум је, према Брежњеву, показао да су у СКЈ здраве прилике, да је СКЈ снажна партија, да је показала пуну зрелост и све то је врло позитивно. У току разговора Брежњев је сматрао за потребом да се огради од могућности да му се Ранковић лично повјеравао и да истакне да су односи СССР са нашом земљом били и остали добри, нарочито од његовог (Брежњева) доласка на Брионе. Увјеравао је да до његове посјете Југославији није дошло само из чисто објективних разлога, као и жеље да се никоме не пружи прилика да врши претпоставке о разлогу његовог доласка у данима када је СКЈ разматрала проблеме који су третирани на Пленуму.

И Николае Чаушеску је информацију Крсте Црвенковског о Пленуму примио са разумјевањем. Не улазећи у директно коментарисање одлука Пленума, Чаушеску је изнио да су и они имали дискусија о раду њихове државне безбједности и да су предузимали мјере да спријече наметање те службе над партијом.