ВЕЛИКИ потреси и обрачуни унутар Комунистичке партије, који су услиједили након Резолуције ИБ, оставили су веће посљедице него што се то претпостављало.

Али за јединство Комунистичке партије као јединствене организације много теже посљедице имао је развој република као националних аутономних заједница и интензивно конституисање нација које је у други план стављало класну димензију, јединство земље и јединствене интересе.

Конституисање република као националних заједница и проблеми који су настали у вези с тим вјероватно су један од битних разлога напуштања линије која је заузета на шестом конгресу КПЈ којом је утврђена нова улога Савеза комуниста. Не треба занемарити ни мишљења која основни разлог виде у неспособности СКЈ да се трансформише и промјени основе свога организовања и дјеловања као партије оперативне власти и доминантног фактора укупног друштвеног живота.

Њено претварање у идејну снагу друштва предпостављало је корјените промјене партијске структуре и садржаја рада, а не форме друштвеног, политичког и економског система.

Југословенски политички врх није био спреман нити способан да оствари политичку демократизацију коју је обећао. Покушаји да се почне са широм демократизацијом, што је био основни захтев 6. конгреса, нису имали

осмишљену димензију због чега су проглашени за ревизионизам, поготово што су неке идеје биле нереалне и нису водиле рачуна о нивоу партијске свијести, стварним друштвеним условима, односу снага, и стању у друштву.

Немали проблем били су партијски кадрови који су осјетили укус власти, политичке моћи и привилегија које су до тада освојили и уживали. Унутар њега није било снаге која би могла да промјени метод рада, односе и стечене позиције, личне или партијске.

Та свијест која је била доминантна у Савезу комуниста није могла да буде лако побјеђена нити превазиђена. Дволично понашање и опортунизам захватили су Савез комуниста, а Бог Јанус све је више постајао природа понашања већине руководећег партијског чланства. Од тада у југословенском друштву настаје да се нагло шири раскорак између пројектованог и створеног које ће бити његова судбина све до пропасти варијанте југословенског социјалистичког самоуправног друштва. […]

У таквим политичким, економским и друштвеним условима одржан је 7. конгрес СКЈ априла 1958. године, на коме је донијет Програм СКЈ.

Овај Конгрес је у основи потврдио дотадашње правце изградње социјалистичког самоуправног друштва и процесе који су у основи мењали концепцију Југославије као државе и као друштвене заједнице.

Политика економског развоја фаворизује изградњу републике као цјеловите економске и друштвене заједнице. Основа даљег развоја Југославије је слободни национални развој и пуна равноправност Срба, Хрвата, Словенаца, Македонаца и Црногораца, као и националних мањина и слободан материјални и културни развитак. Слободан материјални развој је идејна основа за настајање концепције о националном дохотку.

Безобзирна конкуренција републичких привреда

ПРОМЈЕНЕ у економском систему и економској политици биле су усмјерене у правцу економске развојне дезинтеграције Југославије. Наиме, буџетско финансирање проширене репродукције завршено је 1952. године.

До тада се југословенска акумулација прикупљала на нивоу федерације и преко савезног буџета и финансирана је изградња привредних и јавних објеката, инфраструктуре и опште потрошње. Осим савезног буџета финансирање изградње одређених објеката вршено је и преко републичких буџета.

Завршетком пвог петогодишњег плана (усвојен 1947) мијења се и концепција планирања друштвеног и економског развоја и улога федерације у инвестиционој и развојној политици земље. Ствара се општи инвестициони

фонд, уводи се кредитирање инвестиционе политике (буџетско финансирање је било бесповратно), а одговорност за инвестициону политику прелази на предузећа и републике.

У вријеме у коме је вршена обнова земље (период 1945-1946) обновљен је индустријски потенцијал Краљевине Југославије, али неке привредне гране у том периоду нису достигле предратни ниво своје развијености. То се посебно односило на пољопривреду, текстилну индустрију и неке друге привредне гране које су углавном биле специфичност Србије и Хрватске.

Сукоб са совјетским блоком (ИБ) највише је економски оштетио Србију. У том периоду исељени су сви озбиљни привредни објекти из Србије (због процјене ратног сукоба са совјетским блоком) и дислоцирани у друге републике. Неповољност за Србију била је знатно већа и у чињеници да су у том периоду изградња привредних објеката и инфраструктуре били привремено обустављени на њеној територији све док се није процијенило да не постоји опасност сукоба са земљама Информбироа.

Она је у ствари заустављена у развоју. Проблем који има посебну савремену конотацију је у томе што је у том периоду југословенска акумулација, гдје је највећи проценат стварала Србија, без икаквих финансијских обавеза преко савезног буџета уложена за економски развој западних република и општејугословенске потрошње.

Србија је могла да се окрене развојној економској политици тек послије процене да је отклоњена могућност војног сукоба и опасност од совјетског блока, а то је већ вријеме када нема финансирања изградње објеката (индустријских и инфраструктурних) из савезног буџета неповратно, већ путем кредитне политике.