Очувањем косовског веза чува се и традиција српског народа.

Најљепши примјери српске средњовјековне умјетности су дефинитивно стари примјери и шаре косовског веза. Иако је велики дио некадашњих везова изгубљен, оно што је сачувано никада не престаје да очарава посматрача.

Косовски вез је вјештина, настао је у средњем вијеку на Косову али се временом проширио на градове у централној Србији. У вријеме настанка био је веома заступљен на српском двору. Везом су се бавиле све жене које су живјеле на двору а довођене су и дјевојчице без родитеља и обучаване за професионалне везиље. Оне су радиле вез на одјећи и предметима које су владари поклањали представницима других држава, подсјећа портал Лепоте Србије.

На таканини су били приказани српски средњовјековни мотиви и украси, а сваки је имао различито значење. Иако су се везиље трудиле да сачувају старе мотиве непромјењеним, временом су се ширењем заната израђивања везова широм Србије мењали стари и уносили нови мотиви.

Најпознатији и најљепши сачувани примјер косовског веза из средњег вијека је извезена „Похвала кнезу Лазару“. Аутор овог веза је монахиња Јефимија, која је прије замонашења била жена деспота Угљеше. На црвеној свили златним и сребрним нитима извезла је текст којим се обраћа кнезу Лазару да спасе српски народ.

Данас се „Похвала кнезу Лазару“ налази у Музеју СПЦ, а други примјери косовског веза у Етнографском музеју. Косовски вез се налази на листи Нематеријалног културног насљеђа Србије.