Обични борци живјели су као монаси, али строга правила која су важила за њих нису обавезивала и комунистичке функционере.

Кад је Александар Ранковић прије Другог свјетског рата питао Милована Ђиласа – обојица су били високи функционери Комунистичке партије – шта се то дешава у редовима Партије на Универзитету у Београду, овај му је одговорио: „Ето тако, све на гомили“.

Млади комунисти, наиме, залагали су се за друштво у којем неће бити експлоатације радника и за живот без лажног морала, односно заговарали су слободну љубав.

Али кад је почео рат, партија је слободну љубав „укинула“, па су партизани живјели готово као монаси. Комуниста је смио да има само једну „другарицу“, чије је име пријављивао партији, а сексуални контакти са стране строго су кажњавани: од одузимања чина до распоређивања на опаснија мјеста на фронту.

Али оно што је важило за обичне борце није обавезивало и функционере.

Историчар партизанског покрета Венцеслав Глишић – иначе и сам дијете погинулог партизана – оставио је занимљива свједочанства о промискуитету комунистичких руководилаца током рата.

Стамболићев неморал

Глишић је, рецимо, забиљежио Ранковићеву изјаву да баш због таквог понашања није волио Петра Стамболића и да је чак морао да формира комисију која се бавила Стамболићевим неморалом.

У часопису Историја 20. вијека овај историчар објавио је тврдњу да се због тога Стамболић касније осветио Ранковићу, знатно доприносећи његовој смјени! Петар Стамболић владао је Србијом двадесет година и био је жив кад је ово објављено, али није демантовао!

Други „господар Србије“ у вријеме Јосипа Броза Тита био је Дража Марковић. Глишић каже да су Дража и његов брат Мома (отац Мирјане Марковић, Милошевићеве жене, прим. нов.) Андрију Хабуша, љубавника комунистичког руководиоца Кике Дамјановића у току рата, послали у западну Србију, гдје су га убили четници, а да се Дража послије рата оженио Киком.

Венцеславу Глишићу такође дугујемо и податак да је један други комунистички функционер, Милан Мијалковић Чича из Јагодине, био кажњен кад је установљено да истовремено живи са Цаном Бабовић и са удовицом Видом Милосављевић, мајком петоро дјеце, која су сва била у партизанима.

Причало се за Чичу, иначе, да је имао обичај да мужа пошаље на партијски задатак, а да остане са његовом женом.

Ордење и улице

Послије рата, и Мијалковић и Цана Бабовић проглашени су за народне хероје, по њима су називане улице и школе, Вида је добила орден, два њена погинула сина проглашена су народним херојима, али је једна њихова сестра имала трагичну судбину.

Љубинка Милосављевић, рођена 1917. године, рано је пришла комунистичком покрету. Као двадесетдвогодишњакиња постала је руководилац комунистичке омладине цијеле Србије, а 1941. је као илегалац учествовала у ослобађању Александра Ранковића из њемачког затвора. Борила се на Неретви и Сутјесци. Послије рата била је секретар Народне скупштине Србије и члан руководства комунистичке партије.

Љубинка је у рату ступила у љубавну везу са четири година млађим Момчилом Чупићем, али се он послије ослобођења оженио другом. Његова каријера текла је уобичајеним током: функције у Комунистичкој партији на општинском нивоу, па „прелазак у Београд“… да би постао савјетник у министарству тешке индустрије. Све то вријеме одржавао је везу са Љубинком док га ова 11. априла 1955. године – у наступу љубоморе или због неиспуњеног обећања – није убила хицима из пиштоља.

Прећутано убиство

Југословенска штампа је ово убиство прећутала, али је вијест о злочину представљала праву посластицу за западне медије. Амерички магазин Тајм објавио је велики чланак под насловом „Другови и љубавници“, а Шпигл је Љубинку Милосављевић сврстао у личности које су обиљежиле седмицу – уз албанског краља Зогуа, сликара Дијега Риверу и Мерилин Монро!

У августу 1955. званични лист Борба објавио је кратку вијест да је Љубинка Милосављевић осуђена на дванаест година робије…У званичној историји комунистичког покрета у Србији, овај се злочин уз њено име – ни данас не помиње!

И У ЉУБАВИ ПРЕДЊАЧИЛИ РУКОВОДИОЦИ

Мало је историјских докумената о односима у партизанима, напомиње Курир. Једно од ријетких свједочанстава оставио је Средоје Урошевић, командант 2. пролетерске бригаде, које гласи: „У бригади се појавила љубав као посљедица одмора и редовније исхране. Незгодно је што у томе предњаче руководиоци чета и батаљона. Због тога се данас (22. август 1943. године) одржава састанак свих другарица“.