Српска историја је, може се слободно рећи, већа од Србије. Поднебље на ком се налази Србија обиловало је многим историјским догађајима из којих су проистекла велика имена.

Имена о којима смо учили и која су нам свима добро позната. Било како било, постоје и она имена која су нам мање позната. Имена која су важна за историје других земља а опет везана за нас. Везана за нас нечим нераскидивим и незамјењивим – поријеклом, подсјећа портал Расен.

Ово су неки од њих:

Шандор Петефи рођен као Александар Петровић (1. јануар 1823. Кишкереш – 31. јул 1849. Шегешвар) био је познати мађарски пјесник. Рођен је у браку Србина Стевана Петровића и Словакиње Марије Хрузове. Писањем је почео да се бави још као гимназијалац и тада почиње да објављује своје прве пјесме.

Истицао се као велики мађарски националиста који се залагао за отцјепљење од Хазбуршке монархије. Сходно својим ставовима, 1848. године постаје вођа будимпештанске омладине и пропагира самосталност Мађарске. Као револуционар придружује се мађарској војсци против монархије. Погинуо је 1849. године у 26. години живота у мјесту Шегешвару које се данас налази на територији Румуније.

Његова дјела су утицала на рад многих пјесника међу којима су Ђура Јакшић и Јован Јовановић Змај. Данас многе културне и образоване установе у Мађарској као и мост у Будимпешти носе његово име.

Јанош Хуњади (1387. мјесто рођења није познато – 11. август 1456. Земун) у нашем народу познатији под именом Сибињанин Јанко је био намјесник Краљевине Мађарске.

Поред тога што је био намјесник носио је титуле жупана, бана, војводе Ердеља и капетана Београда. Рођен је као друго дјете у браку Србина Војка и Мађарице Ержебет Моржинај.

Његова жена Ержебет Силађи која је код нас позната под именом Маргарета Свилојевић је из племићке породице. Ипак, то није било довољно да и сам Хуњади једнога дана постане мађарски краљ. Оно што он није могао да буде пошло је за руком његовом сину Матији Корвину које је био један од најпознатијих мађарских краљева.

Своју војну каријеру је почео код жупана Стефана Лазаревића да би касније прешао у војску краља Жигмунда. Као војсковођа Хуњади се увијек борио на страни хришћана тако да је његово име битно не само за Мађарску већ за цијело ово поднебље а посебно за Румунију и Србију.

На територији Србије се борио у неколико битака међу којима је најзначајнија битка за одбрану Београда у којој је учествовао заједно са својим старијим сином Ласлом. Током рата у Београду је избила куга од које је оболио и сам Хуњади.

Преминуо је 11. августа у Земуну који је тад припадао Краљевини Угарској. Због својих борби против Турака на овим просторима сматра се највећим хришћанским војсковођом па стога ужива велику популарност. У Мађарској је проглашен за народног хероја а због својих заслуга то звање носи и у Румунији. У српским народним пјесмама је познат под именом Сибињанин Јанко а у литератури и као Јован Хуњади.

Ђурађ Кастриот ( 6. мај 1405. Сина – 7. јануар 1468. Љеш ) познатији као Скендербег је био албански национални херој а многи у Албанији га сматрају оцем Албаније. Поријекло Скендербега води из Зете. Његов отац Јован који је дошао у Јањину као српски кефалија се називао принцом Епира а његова мајка Војислава је имала племићко поријекло. Када је Скендербегов отац изгубио битку против Бајазита I, Скендербег је заједно са својом браћом одведен у Турску.

Током боравка у Турској добија име Скендербег и прима ислам. Сам Скендербег је ипак био велики противник Отоманског царства што га је довело до тога да покрене борбе против Турака. Свој поход против Отомана започиње у Албанији а касније се прикључује и у борбама у околини Ниша. Због борби против Османлија глорификовала га је и католичка црква. Истакао се и у другим борбама међу којима су и рат са Венецијом и Млетачком Републиком.

Након опсаде Кроје, Скендербег оболијева од маларије и умире у 62. години. Скендербег се у документима среће и под другим именима а постоје и списи у којима је Скендербег на српској ћирилици уписан под именом Ђурађ. Без обзира на ове чињенице у Албанији га сматрају етнички чистим Албанцем.

Мехмед паша Соколовић ( 1506. Соколовићи – 1579. Истанбул ) је био познати везир у Отоманском царству. Рођен је као Бајица Ненадић у селу Соколовићи у близини мјеста Рудо.

Отац му се звао Димитрије док име његове мајке није познато. Мехмед паша Соколовић је одведен у Истанбул у раном дјетињству од стране јаничара током данка у крви. Мехмед паша је своју каријеру почео као заповједник царске гарде а завршио као Велики везир.

За вријеме његовог живота у Отоманском царству су се промијенила три владара (султана) Сулејман, Селим II и Мурат III. У нашу историју Мехмед паша је ушао као отомански војсковођа који је учествовао у освајању Београда.

Управо ова битка га истиче у први план и од тада његова војна каријера креће узлазном путањом. Био је ожењен ћерком Селима II, Есмахан са којом је добио сина Ибрахима. Након смрти Селима II на пријесто долази његов син Мурат који није имао повјерење у Соколовића и његова популарност почиње да опада.

Ипак, то га није спријечило да до краја свога живота носи звање Велики везир. Соколовић губи живот у атентату а сахрањен је поред Ејуп џамије у Истанбулу.

Мехмед паша Соколовић је био познат као велики задужбинар а иза себе је оставио џамије, цркве и мостове. Мост у Вишеграду је његова најпознатија задужбина а поред њега подигао је још три моста од којих су два у Босни и Херцеговини а један у Црној Гори.

Омер паша Латас (24. септембар 1806. Јања Гора – 18. април 1871. Цариград) је био османски паша српског поријекла из Војне Крајине. Рођен је као Михајло у Јањој Гори која је тада била у Аустрији. Школовао се у Госпићу и Задру гдје је завршио војну школу.

Његов отац је био нижи официр у аустриској војсци. Када је завршио кадетску школу (због породичних проблема) побјегао је у Гламоч а одатле у Бања Луку. У Бања Луци по савјетима свог газде муслимана прелази у ислам. Послије Бања Луке сели се у Видин гдје ради као професор техничког цртања у цариградској војној школи из које га унапређују и шаљу у Цариград. Радио је као професор код престолонасљедника Абдул – Меџида сина султана Махмуда II.

На подручју Балкана Омер паша Латас је остао запамћен по сламању отпора босанских бегова који су се противили султановим реформама. За вријеме те акције затворено је више од 1000 ага и бегова а око 400 њих је послато за Цариград. Због тога је Омер паша Латас проглашен за најгорег непријатеља у Босни и Херцеговини.

Ахмед паша Херцеговић ( 1445. Херцег Нови – 1517. Цариград ) рођен као Стефан Херцеговић је био адмирал у Османском царству. Потиче из племићке породице Косача.

Његов отац Стефан Вукчић био је четврти гувернер Босне, брат Владислав посљедњи херцег Светог Саве а сестра Катарина краљица Босне. Детињство је провео у Захумљу и Дубровнику гдје је завршио основну школу. Након доласка Турака у Босну и Херцеговину његов отац одлучује да га пошаље у Истанбул султану Мехмеду II. У Истанбулу је научио турски језик и примио ислам. Служио је три турска султана Мехмеда II, Бајазита II и Селима I Јауза.

Учествовао је у многим освајачким походима. Иза себе је оставио много задужбина.

Сахрањен је на свом имању у близини Мраморног мора.