Професор уставног права Милан Благојевић рекао је за РТРС да Република Српска у уставно-правном смислу може повући раније дате сагласности и вратити пренесена овлашћења.

Милан Благојевић

– Уставно уређење БиХ је специфично, јединствено у свјетским размјерама. У свијету данас има нешто више од 20 федерално уређених држава. Свака од њих има своје специфичности, па тако и БиХ има једну по којој је јединствена, што није негативно јер представља допринос науци уставног права, теорији федерализма, али и начин како се могу успоставити и одржавати односи у федералној држави. То је споразум или уговор уставног права о преношењу надлежности – рекао је Благојевић у нашем политичком магазину Печат.

Он је истакао да тај споразум, односно уговор, као и сваки други уговор представља сагласну изјаву воља уговорних страна усмјерену у одређеном правцу ради одређивања циља и да важи док сагласна изјава воља постоји.

– Чим једна од уговорних страна нема више ту сагласност, тај уговор престаје да важи за њу, она се повлачи и раскида га. Такво стање влада и на терену ових споразума о преносу надлежности. Ово говорим зато што ниједном ријечју, а камоли чланом Устава БиХ, није прописано да, када ентитети потпишу споразум о преносу надлежности, губе право да се повуку из тих споразума. Да је којим случајем то прописано Уставом, а није, онда би се могло рећи да Република Српска нема право на којем сада исправно инсистира – појаснио је Благојевић.

С обзиром да то није забрањено Уставом ни на изричит ни на посредан начин, Република Српска, каже Благојевић, има уставно право да повуче сагласност и врати пренесене надлежности.

– Поготово имајући у виду чињеницу да и споразумима о преносу надлежности у области послова одбране или ВСТС ниједним ријечју Република Српска није рекла да се потписивањем одриче права на повлачења из њих и њиховог раскидања – истакао је он.

Благојевић поручује да Република Српска има право да на сједници Народне скупштине расправља о томе и донесе одлуку, уколико има потребну већину, да се повлачи и раскида једнострано одговарајући споразум о преносу надлежности и да он престаје да важи за њу, односно на њеној територији.

– Након такве одлуке Република Српска има право да донесе закон о престанку важења одређеног закона на њеној територији. На примјер, Закона о одбрани, Закона о служби у Оружаним снагама или Закона о ВСТС. Послије тога може да услиједи закон за оцјену уставности тог закона. С обзиром на одонос снага који влада четврт вијека у Уставном суду БиХ, није тешко предвидјети да ће одлука ићи у правцу усвајања таквог закона – рекао је он.

Међутим, ниједан уставни суд на свијету, па ни Уставни суд БиХ, истакао је Благојевић, нема право да законодавцу о чијем закону је расправљао забрани доношење закона јер би тиме преузео нешто што му уставом не припада.