Ново гробље у Београду вјечно је почивалиште многих знаменитих Срба и представља прави престонички „музеј на отвореном“ са много великих и богато украшених гробница. Ипак, ниједна није тако импозантна, али ни мистериозна као гробница једног човјека – Велимира Михаила Теодоровића.

ГРОБНИЦА У БЕОГРАДУ ОБАВИЈЕНА МИСТЕРИЈОМ

На гробници једноставно пише: „Народни добротвор, Велимир Михаило Теодоровић“ и то јесте истина – ријеч је о великом помагачу српског народа и човјеку који је сав свој иметак завјештао Србији. Али, он је био и много више од тога!

Био је ванбрачни и једини син кнеза Михаила Обреновића!

Велимир Теодоровић рођен је као Вилхелм Бергхаус, једино дијете кнеза Михаила Обреновића из његове везе са Њемицом Маријом Бергхаус док се налазио у изгнанству из Србије у Рогашкој Слатини у данашњој Словенији.

Марија је била кћи тамошњег ветеринара и из те везе пару се 1849. године родио син, крштен у римокатоличкој вјери, и назван Вилхелм. Иако није имао намјеру да се жени са Маријом, Михаило је од почетка признао дијете и обоје их материјално обезбиједио. Она се потом удала, али Маријин муж није поштовао обавезу да паре које је кнез слао оставља за Вилхелмове потребе. Када је Марија умрла, неколико година касније, Михаило је одлучио да 1857. године сина доведе у Београд, наводи портал Дневно.

Вилхелм у прво вријеме није знао српски, али га је временом научио. Прича каже да је био добро дијете и вриједан ђак – тих, скроман, добре душе, омиљен и прихваћен од другова. Када је напунио 17 година, кнез Михаило је наложио да Вилхелм пређе у православну вјеру. Добио је име Велимир Михаило и старо презиме кнеза Милоша – Теодоровић.

Како је вријеме пролазило, Велимир је постајао слика и прилика оца.

– Кнез Михаило се свесрдно старао да обезбиједи Велимира, али је сина ријетко виђао. Примао га је обично увече у билијарској сали у сутерену старог двора. Волио је сина али се, усљед датих околности, устручавао да то отвореније покаже. Велимир је остао жељан очеве љубави, што видимо из једне његовог исповјести: „Он ми да руку коју ја пољубим, затим пољуби мене у чело, пита ме о учењу, да ми савјет о одјевању, поклони ми дукат и неку књигу, а затим је аудијенција готова! Мени дође да га загрлим и изљубим, али не смијем!“

О томе да ли је кнез Михаило Велимира спремао за свог насљедника и данас се расправља. Младић је 1867. послат у Швајцарску на даље школовање и тада се посљедњи пут видио са оцем јер је сљедеће године кнез Михаило убијен у атентату у Топчидеру. Није оставио тестамент, а ни експлицитну одредбу о насљеднику.

Одлучено је да кнеза Михаила на пријестолу замијени синовац Милан Обреновић, унук Милошевог брата Јеврема, а Велимир је добио имање „Негоја“ у Румунији и 35.000 дуката. По налогу намјесника, послат је у Минхен на даље студије.

– Велимир је био у рђавим односима са краљем Миланом који га није трпио, вјероватно га увијек доживљавајући као претендента на српски престо иако Велимир уопште није показивао такве амбиције. Та нетрпељивост ишла је дотле да Велимиру није било допуштено да дође у Србију чак ни кад се пријавио као добровољац у српско-турском рату 1876. године – објашњава Неда Ковачевић и додаје да је, без обзира на све, Велимир нашао начина да помогне Србији шаљући новчане прилоге.

У Минхену, Велимир је окупљао и свесрдно помагао тамошње српске студенте. Слао је новац и Народном позоришту које је у Београду основао његов отац.

Велимир Михаило Теодоровић изненада је умро 1898. у 48. години живота. Сахранили су га дугогодишњи собар Петковић и српски студенти у Минхену. Од Обреновића сахрани није присуствовао нико.

„Моје цијело имање добио сам поклоном, као неограничену својину, и могу њиме неограничено да располажем. Ако бих ја, не оставивши потомка из законитог брака, умро, то ће све моје покретно и непокретно имање, ма гдје се оно налазило, припасти мојој Отаџбини, то јест Краљевини Србији као мојем једином и искључивом насљеднику. Ово ће моје имање бити одвојено од државног имања као задужбина, и ова ће задужбина носити име Велимиријанум…“

Према тестаменту Велимир Михаило Теодоровић је сву своју имовину завјештао Србији и оснивању задужбине „Велимиријанум“ која би помогла развоју образовних институција у земљи и школовању надарених појединаца.

Званична историја Велимира Теодоровића не помиње много, па већина Срба данас не зна да кнез Михаило Обреновић заправо није умро без насљедника.

Обреновићи су настојали да Велимира на сваки начин држе подаље од Србије, а након његове смрти настојали су да затру свако помињање овог човјека. „Велимиријанум“ је основан тек у вријеме Карађорђевића, а током владавине ове династије Велимиру је подигнута и гробница на Новом гробљу. Иронично, испало је да му се „супарничка“ династија одужила много више него властита.

Са друге стране, Велимир Михаило Теодоровић је успио да помогне Србији и након смрти. Његова задужбина неометано је радила све до 1945. године када је национализована. Међутим, чак и послије тога средства из ње коришћена су за помагање културе и уметности у Србији и тако је било све до ’70-их година прошлог вијека.