НЕ НАПАДАЈУ они Србију због Милошевића, него Милошевића због Србије, рекао је сам Милошевић у свом познатом завршном обраћању народу, на одласку с власти октобра 2000. Послије тога су могли – ти „они“ – да окриве Србију (и, наравно, Милошевића) за њихово нелегално и злочиначко бомбардовање Србије, за растурање Југославије, за грађанске ратове и сва зла на Балкану, па малтене и у Европи и свијету.

НЕ НАПАДАЈУ они Србију због Милошевића, него Милошевића због Србије, рекао је сам Милошевић у свом познатом завршном обраћању народу, на одласку с власти октобра 2000.

Власт која је дошла послије Милошевића и која је подржала ту „кривицу“, није имала право да се чуди ономе што је услиједило: отцјепљење Косова и његово признавање од стране Запада, растурање заједнице са Црном Гором, бесконачно одлагање пријема Србије у ЕУ, као, уосталом, и протјеривање 250.000 Срба са Косова 1999. и 2004, које, иначе, нико од западних политичара и не спомиње и најзад, као крајњи израз политике којој су Срби, такви какви су, били прва препрека у потчињавању планете – приједлог да се управо они прогласе, једини у историји, за геноцидан народ. Нисмо још увијек довољно проникли у смисао тог приједлога, задовољавајући се чињеницом да није прошао због вета Русије. А ријеч је о идеји изопштавања попут парија у Индији, односно о легитимизацији и легализацији нестанка, или тачније речено – уништења.

Та политика се ових дана суочава и судара са много већим и тежим препрекама ка свом глобалистичком циљу и сви су изгледи да неће успјети у свом антицивилизацијском науму, као што, уосталом нису успијели ни према Србима, али нас, упркос свему, не остављају на миру. И поред великих тешкоћа због учешћа у украјинском рату против Русије, као и због проблема са енергентима, инфлацијом и својим јавним мњењем, навалили су из петних жила да нас натерају да признамо Косово и уведемо санкције Русији. Увијек је нешто због нечег другог, или, да би се урадило оно, мора најприје ово. Ако Србија призна Косово, тиме оправдава бомбардовање, прихвата непостојећу кривицу за све и свашта и отвара пут свом нестајању и као државе и као народа, наводе Новости.

НИЈЕ, МЕЂУТИМ, сва та испреплетена мрежа узрока и посљедица, па ни наш суноврат деведесетих година почео Милошевићевим „погрешним“ доласком на власт, нити се зауставио његовим одласком. Да би се економски уназадила Србија, а то је тема овог историјског додатка, и истовремено омогућио распад Југославије, требало је донијети Устав из 1974. и Закон о удруженом раду, Девизни закон и друга антицивилизацијска акта.

А да би се то усвојило, требало је смијенити Марка Никезића и читав тим најуспјешнијих српских директора. Другим ријечима, или парафразирајући цитирану Милошевићеву опоруку, могло би се рећи нешто слично и за Никезића. Није он смијењен због некаквог либерализма, па још и анархолиберализма, како се већ појмовно и квазитеоријски иживљавао Кардељ, нити су српски директори смијењени због техноменаџерства, него се и једно и друго догодило због Србије и једног кратког периода њеног привредног успона почетком седамдесетих година, захваљујући управо том политичком руководству и тим директорима великих привредних система. А управо је то била „кривица“ и стварни разлог те својеврсне „сјече кнезова“ у српској привреди и политици. Послије тога наступа фаза економског заостајања Србије и траје до самог распада или, тачније – разбијања Југославије.

Истину о томе објелоданио је Меморандум САНУ 1986. године, као што је и 8. сједница ЦК СК Србије, годину дана касније, разобличила дугогодишње пасивно толерисање неподношљивог положаја српског народа на Косову и Метохији.

И умјесто да убедљиве и аргументоване истине буду разлог за подршку и нову политику осталих република да се те неправде и нелогичности почну озбиљно и конкретно исправљати, догодило се нешто сасвим супротно – Србија је оптужена и окривљена за разбијање Југославије. Меморандум САНУ је криминализован и означен, по већ устаљеном стереотипу, за великосрпски национализам, и то аутоматски и прије читања, још у фази кад је изњет, такорећи украден из Академије, прије него што је и усвојен у надлежним тијелима. И независно од тога како је тај текст доспио у јавност, као и да ли је усвојен или не, ријеч је о истинитом, отвореном и дубинском проницању у природу југословенске економске и политичке кризе и положају Србије и српског народа у њој.

НЕШТО СЛИЧНО се догодило и са 8. сједницом годину дана касније. Умјесто да отворено суочавање српске владајуће партије са истином о дугогодишњем малтретирању и протеривању Срба са Космета буде повод за подршку и помоћ осталих република и њихових политичких структура у ријешавању тог проблема који дуго година оптерећује југословенски политички живот, истина изнијета и усвојена на том скупу одмах је добила дежурну етикету „српског национализма“. Штавише, почела је да се означава и као почетак растурања Југославије, иако је процес њеног разбијања, трасираног Уставом из 1974. и под налетом подивљалих сепаратизама, био већ увелико у току, такорећи у завршној фази.

Тако ће проистећи из те изокренуте логике антисрпске коалиције у Југославији да је заједничку државу „убила“ истина и њено објелодањивање, умјесто обрнуто – да је истина о томе да је Југославија „убијена“ откривена прекасно и да су „убице“ већ биле једном ногом на изласку из ње. За сваки случај, они који су већ увелико одмакли у својим сецесионизмима и рушењу Југославије, одмах су, по принципу „држ’те лопова“, оптужили Србију за оно што су већ годинама радили и припремали.

По истом „принципу“ по којем је народ који је једини бранио Југославију оптужен за њено рушење, жртве паравојних проусташких формација у Хрватској – Срби у Крајини – оптужени су за грађански рат у Хрватској, Срби у БиХ – жртве паравојних муслиманских формација оптужени за грађански рат у тој републици три године касније, да би се исти сценарио поновио и на Космету, гдје су албански терористи 1998. проглашњни за борце за слободу, а држава Србија за агресора на своју територију!

И због те „агресије“ је бомбардована од стране НАТО пакта. Треба ли додати оно што се подразумева – да је то агресорска, нелегална и злочиначка акција, али да колективни Запад и даље заступа став да је за то крива Србија. То указује на једну очигледну методолошку аналогију: однос према Србима од стране политичког Запада послије деведесетих година – да су одмах, штавише унапред и без изузетка означавани кривцима за све што се догађало на простору бивше Југославије – само је наставак истог таквог односа Титове власти према Србима у целом послератном периоду. Дежурна оптужба за великосрпски национализам, и то аутоматска и априорна, третирана је не само као највећа, него готово и једина опасност по заједничку државу.

О СРПСКОМ НАЦИОНАЛНОМ и политичком јединству, макар и само културном, није се смјело ни сањати. Економско заостајање Србије такође је била табу тема све до појаве Меморандума САНУ. Не би се могло рећи да се то није знало и није видјело.

Српски политичари, међу којима Бора Јовић, Слободан Милошевић, Душан Чкребић и други, на челу са Иваном Стамболићем, јасно су уочавали тај проблем већ од краја седамдесетих и почетком осамдесетих година, али та једноставна и неспорна истина није смјела тако да се назове, да не би, како је говорио Стамболић била „храна“ српском национализму. Зато је морало да се иде изокола и описно, као „по јајима“, до непрепознатљивости. Чак је и један уредник смијењен због те „политички некоректне“ формулације. Милошевић и Јовић су се смјелије ослобађали тих наметнутих страхова и комплекса од којих су боловали ранији српски политичари, док је Иван Стамболић, иако је тај и друге проблеме видио исто или слично, био у некој врсти веће династичке сјенке.

Ствари су се изродиле у неку врсту великог политичког раскола на 8. сједници ЦК СКС, али са ове дистанце се јасно види да се не би, што се тиче односа Европе према Србији, ништа битно промијенило и да је он којим случајем побједио. Био би сатанизован исто или слично као Милошевић, у Хрватској би био грађански рат због судбине и положаја тамошњих Срба, као и у Босни уосталом, затим свакако би се догодило отцјепљење Космета уз оружану побуну Албанаца итд. Једино би се можда остварио још један западни сан – грађански рат у самој Србији.