Српска војска и цивили током боравка у Сјеверној Африци, послије повлачења преко Албаније за вријеме Великог рата, учили су француски језик.

Српска војска

Што због лакше комуникације избјеглица са локалним живљем, што због бољег споразумијевања двије савезничке војске у борбама на Солунском фронту. Да тешке године проведене „тамо далеко“ буду искоришћене у циљу образовања, француски су спознавала и српска дјеца.

Свједочи о томе Француско-српски рјечник, штампан 1917. у Бизерти, једном од туниских градова у којима су се налазиле српске колоније, болнице и школе. Народна библиотека из Пожеге једина је јавна библиотека у Србији која располаже овим рјечником, извученим минулих дана из архива да би био обрађен као и други наслови из старог фонда.

– У књизи инвентара пише да нам је рјечник поклонио један наш суграђанин 1983. године. Књига спада у групу ријетких, а њу још имају библиотеке Матице српске у Новом Саду, Универзитета у Београду, Филозофског и Филолошког факултета у Београду и Народна библиотека Србије. Рјечник који је код нас има 148 страна, од којих су неке видљиво долијепљене и на којима су уписани географски и историјски подаци о Француској – каже Гордана Стевић, виши дипломирани библиотекар на Одјељењу стручне књиге Народне библиотеке у Пожеги.

Аутори овог Француско-српског рјечника, како је заведено на његовим странцима, јесу др Веселин Чајкановић, српски официр са чином капетана прве класе и тадашњи доцент Београдског универзитета, и Албер Офор, о коме је записано да је капетан територијалне војске у 7. дивизиону артиљерије у Бизерти и инжењер у Тунису.

У уводнику је наведено да је рјечник други дио уџбеника за француски језик који ће бити објављен у три књиге. Као издавач рјечника уписана је штампарија и књижара „Сен Пола“ из Бизерте, а уз тај податак записано је да је књига публикована 1917.

– Уџбеник има своју малу историју која је почела 1916. у Бизерти, у болници Фару 1916. У болници је тада радила као љекар госпођа др Вера Марковић. Она је потписанима предложила да израде уџбеник који ће олакшати Србима у Тунису да науче француски, и са непопустиљивом енергијом, настојала је да се тај предлог прими и оствари. Потписани су најзад почели радити уџбеник, за који је најприје пројектовано да буде врло кратак и да се штампа у веома малом броју егземплата – написали су у предговору речника др Веселин Чајкановић и Албер Офор.

На истој страници њих двојица су објаснили да је ипак „уџбеник израђен на много широј основи и биће штампан у броју који његови аутори никад нису смјели предвиђати“. Захвалност томе одају „великодушној дарежљовости неколико Француза“, српских пријатеља, и великој љубазности и предусретљивости српских команданата“, пуковницима Ђорђу Ђорђевићу и Драгутину Милутиновићу.

Наведено је да је књига штампана у 7.000 примјерака. Од тог броја 5.000 примјерака је дато српским војницима и цивилима, хиљаду књига су добили француски војници на Солунском фронту, а хиљаду је „пуштено у продају у корист инвалида“. Више од 60.000 српских војника и цивила послије албанске голготе, објашњава историчар Дејан Ристић, стигло је у сјеверноафричке земље Тунис и Алжир које су биле француски колонијални посјед.

– Непосредно након пребацивања првих контингената у Бизерту формирана је Команда српских трупа у Тунису. Управо то подручје представљало је најзначајнију регију у којој је спроведен процес рехабилитације обољелих и изгладњелих српских војника – каже Ристић.

У више мјеста у Тунису и Алжиру, подсјећа он, налазиле су се српске колоније, болнице и колеџи.

– Избјеглице су приспјеле у мјеста Бизерта, Тунис, Константин и Алжир. Њима је у прво вријеме било нарочито тешко јер није постојала никаква организација са српске стране, а нису ни знали француски језик. Комуникација између њих, Француза и Арапа била је веома отежана тако да се избјеглицама у почетку није могло помоћи у довољној мјери како су то иницијално и жељеле француске власти, али и сами Тунишани и Алжирци. Ђаци су у почетку учили само француски језик. Од 2. марта 1916. били су распоређени по разредима у појединим колеџима – каже Дејан Ристић.

Знање француског језика, додаје он, помогло је многима да обезбиједе и скромну зараду за вријеме трогодишњег боравка у Северној Африци. На примјер, избјеглице у Бону копале су винограде и крчиле травњаке за надницу од 2,5 до 3,5 франака. Није француски језик, каже саговорник, једино што су Срби савладалил у Тунису и Алжиру.

– Многи инвалиди учили су и неки занат, попут плетења корпи и торбица од рафије за даме, низање ђинђува, прављење новчаника, кесица, четки. Неки су инвалиди учили типографски занат. Посебну помоћ пружио им је извјесни Вилсон, изасланик и повјереник енглеског друштва за помоћ Србима. У Бизерти се налазила и школа за глуве и слијепе која је била смјештена у касани „Ламберт“. Послије извјесног времена показала је добре резултате, а ту школу обилазио је и адмирал Гепрат – наводи Ристић.

Прије Француско-српског рјечника као прва свјеска уџбеника за француски језик, Чајкановић и Офор су издали књигу „Граматика и разговори“. Она је штампана у 12.000 примерака.

– Хиљаду је било растурено као поклон Србима војницима и грађанима у Француској, Корзици, Африци, Енглеској, Италији, Швајцарској и Грчкој. Двије хиљаде су пуштене у продају по ниској цјени, у корист француске и српске ратне сирочади у највећим књижарама. На тај начин даће се могућност да уџбеник накнадно набаве и они Срби који га у први мах нису добили бесплатно – записали су на српском и француском Чајкановић и Офор, наводи Блиц.

У предговору је најављено и објављивање треће свеске уџбеника под насловом Српско-француски речник, који ће, како је написано, бити штампан у најмање исто примјерака као и прве двије, и „која ће бити пуштена у продају или раздијељена у истим сразмјерама на исти начин“.

ВИЈЕСТИ ИЗ ИСТЕ КАТЕГОРИЈЕ