Српска историја препуна је мање или више значајних и утицајних личности, али је ријетко која тако контроверзна као она Драгутина Димитријевића Аписа.

Хваљен и куђен, херој и терориста, човјек који је страдао од руке исте династије у чијем устоличавању је учестовао, изузетан војник и завјереник по професији, Драгутин Димитријевић Апис организацију „Уједињење или смрт“, познатију под називом „Црна рука“, званично је основао 1911. године.

Ипак, њени корени сежу до 1901. када се група официра-завјереника, заједно са Аписом, први пут окупила и разматрала план о ликвидацији Александра Обреновића.

Апис је био један од главних завјереника. Вјеровао је да су Обреновићи тирани, а да је војска под њима обешчашћена и понижена. Иако је атентатом освојену власт 1903. препустио политичарима и династији Карађорђевић, Апис је цијелу деценију имао водећи утицај у војним пословима Србије.

Крајем 1913. потпуковник Апис је постављен за шефа Обавјештајног одјељења српског Генералштаба. Причало се да је он најмоћнији човјек у Србији. Његови агенти су прикупљали информације о свему и свима, а „црнорукаши“ су давали потпору и радили на идеји уједињења свих Срба у једну државу.

Одатле и приче о томе да је управо Апис контролисао рад „Младе Босне“ и, ако није учестовао у организацији, онда свакако јесте знао за припреме атентата на надвојводу Франца Фердинанда.

У јуну 1914. године, један други принц Александар постаје регент. Он је знао колика је Аписова моћ и колику опасност он може да представља – и по њега лично и по круну.  Борба ове двојице за превласт постала је легендарна. Принчеви пријатељи и присталице у војсци, образовали су „Белу руку“ – пандан ономе што је била група окупљена око Аписа.

Усред огорчене борбе за превласт, догодио се Први свјетски рат и највећи егзодус српског народа. Током Великог рата, „Црна рука“ и њен неформални вођа Апис, подјелили су судбину српске војске са којом су прешли на Крф, а потом у Солун.

Сукоб се из Београда преселио у Грчку. За коначни обрачун, и Апис и регент Александар изабрали су Солун, а то што су их многи перципирали „моћнијима од државе“, а опаснијим и од самог краља, „Црну руку“ је на крају коштало свега…

Драгутину Димитријевићу се преписује одговорност за један мање познат и неуспјели атентат – на принца Александра Карађорђевића 11. септембра 1916. код мјеста Острова, у позадини Солунског фронта.

Због овога, Апис је заједно са још десеторицом „црнорукаша“, ухапшен у децембру исте године. Случај против њих данас је познат под називом „Солунски процес“.

Апис је оптужен да је одржавао тајне контакте и водио конспиративне разговоре са аустроугарским дипломатом Сајсом Инкартом, те да га је он увјеравао да ће Аустроугарска одмах закључити примирје са Краљевином Србијом под условом да се „Црна рука“ претходно обрачуна са регентом Александром.

Одлучено је да се цијела група са Димитријевићем на челу ухапси и изведе пред Војни суд због велеиздаје. Апис је тада био помоћник начелника Штаба Треће армије, а војска га је разоружала и ухапсила у Штабу Треће армије 28. децембра 1916. године.

Заједно са њим, ухапшени су и припадници „Младе Босне“ Раде Малобабић и Мухамед Мехмедбашић што иде у прилог теорији да је Апис скоро извјесно знао за спремање атентата у Сарајеву ако га није и организовао.

Процес је одржан пред Великим војним судом у касарни Треће армије у Солуну. Суђење је водио генерал Мирослав Милисављевић, а тужилац је био пуковник Љубомир Дабић.

У статусу сведока оптужбе, изведени су многи припадници војске, официри и подофицири који су потврдили налазе оптужнице. Официри Милан Недић, Душан Симовић, Милутин Недић, Дража Михаиловић и Мустафа Голубић одбили су да учествују у процесу.

Пресуда Војног суда донијета је 23. маја 1917. године. Њом су на казну смрти стрељањем осуђени Апис, Раде Малобабић и артиљеријски мајор Љубо Вуловић, док је осталим осуђеницима на најтежу казнену мјеру, а након завршеног жалбеног поступка, смртна пресуда преиначена у затворску.

Осим поменуте тројице, накнадно су сви ослобођени.

Чувар ухапшених завјереника, извјесни Протић, причао је да му је пред сам крај, када је свима постало јасно да ће Аписа стријељати, пуковник Чедомир Поповић, такође један од ухапшених, причао о свом вођи.

„Е, мој побратиме! Апис се смије, јер је такав, јер је див, јер је херој, јер је лав. Апис се смеје, јер зна да ће га стријељати! Знам ја њега још из 1903. Тај се смијао оно вече у официрској касини као да иде на свадбу… а још је притом тврдио да ће и погинути убијајући оног Александра (Обреновића) и ону профукњачу Машин. Не знаш ти такве људе: кад се смију, онда су најгори“!

Апис, Малобабић и Вуловић су стријељани 26. јуна 1917. године, а организација „Уједињење или смрт“ званично је тада престала да постоји мада је до данашњих дана остала прича о њеном обнављању и дјеловању које сеже до свих догађаја у новијој српској историји.

На обновљеном судском процесу, послије Другог свјетског рата, 1953. године у Београду, Драгутин Димитријевић Апис је рехабилитован.