Ђорђе Мартиновић (1928.-2000.), службеник Дома ЈНА у Гњилану, широкој јавности постао је познат по гнусном злочину који су над њим извршили албански терористи на његовој њиви, два километра удаљеној од Гњилана.

Ђорђе Маринковић

Првог маја 1985. године Ђорђе Мартиновић пресретнут је на својој њиви и набијен на колац на чијем се врху налазила стаклена пивска флаша, која је била грлићем набијена на колац, а дном гурана њему у анус. Флаша је набијена у анус, а затим у утробу да би се ту зауставила.

Мартиновић је некако успио да се довуче до пута гдје су га комшије и пролазници пронашли и превезли у приштинску болницу. У болници је урађена хитна операција вађења флаше, а операцију су водила двојица љекара – Албанаца. Бојећи се шта ће бити са пацијентом, након шри су видјели такав случај први пут у својој каријери, тиму љекара прикључио се и трећи хирург, доктор Морачић.

Спровео је захват до краја, спасио живот Мартиновићу, а за призор који је видио, искусни стручњак је рекао да је „неописиво језив“. Мартиновић је из Приштине пребачен на Војномедицинску академију гдје је поново оперисан. Југословенске власти истовремено покушавају да оповргну да је над Мартиновићем извршен злочин, незапамћен још од Другог свјетског рата.

На различите начине, директно и индиректно, на Мартиновића се врши притисак да призна да је „извршио самоповређивање у хомосексуалном аутоеротском акту“, наводи Србија данас. Тим љекара ВМА, на челу са хирургом доктором Ћерамилцем, поставља дијагнозу, у којој констатује да се ради о нанијетим повредама од стране трећих лица и да су злочин извршиле најмање три особе.

Оспоравајући дијагнозу, власти траже вјештачење Мартиновићевих повреда, а вјештаци потврђују дијагнозу доктора Ћерамилца. Власти нису задовољне овим налазима па се тражи супервјештачење које изводи тим вјештака на челу са академиком Јанезом Малчинским из Словеније. Малчински и његов тим износе тезу да је могуће и повријеђивање од стране трећих лица, али да је по њему и налазима његовог тима, ипак вјероватније да се овдје ради о самоповређивању.

Послије ових вјештачења Мартиновић бива пребачен у лондонску болницу „Сент Џорџ“ гдје га је оперисао чувени проктолог Питер Холи који је послије операције изјавио:

• Искључено је самоповређивање, злочин сам проучио са својим колегама послије увида у комплетну документацију. Насиље су извршиле најмање три особе.

Југословенске власти су у први мах покушале да заташкају случај, а кад им то није успјело, кренуло се са притисцима на Мартиновића да призна како се сам повриједио. Покренута је и пропаганда да се јавности покаже како је Мартиновић поремећена особа склона суициду.

Већ на ВМА Мартиновића су испитивали припадници полиције и тужилаштва, тражећи од њега да призна како се сам повриједио, а ту тезу су упорно заступали и медији и политичари тражећи да се „размисли хладне главе, да се спусте тензије и не нарушава братство наших народа због болесног и настраног човјека“.

Тезу о самоповређивању касније је потврдио академик Малчински, а када је његову „експертизу“ оповргао доктор Холи, Малчински му је послао писмо пријетеће садржине, тражећи од њега да се не мијеша у унутрашње ствари Југославије.

Тадашњи секретар унутрашњих послова Југославије је новинарима најавио да неће бити истраге о злочину над Мартиновићем и да је случај затворен:

• Случај Ђорђа Мартиновића је завршен. Моја полиција је утврдила да се сам повриједио и нема судског процеса… Ђорђе је први српски самурај који је над собом извршио харакири – цинично је изјавио Доланц.

Његову изјаву новинари су пропратили смијехом.

Верзију о самоповређивању државни органи прихватили су као званичну, истрага је обустављена, а случај затворен и заташкан. Мартиновић је од жртве постао кривац, сатанизован због демонизације Албанаца и подстицања међунационалне мржње. Мартиновић је продао своју имовину Албанцима и одселио се у село Читлук крај Kрушевца, гдје је и умро 2000. године. Иза себе је оставио супругу Јагодинку, троје дјеце и деветоро унучади.

Овај монструозни злочин требало је да представља упозорење свима који се нису слагали са албанском терористичком и националистичком идеологијом на Kосмету, посебно Србима, шта их чека ако не напусте Kосмет, а требало је да има и психолошки ефекат застрашивања неалбанског живља, у жељи да покажу како је рука албанских терориста свемогућа. То је, такође, требало да буде опомена властима у Београду да морају попуштати и удовољавати захтјевима албанских сепаратиста и екстремиста, ако желе да очувају мир у земљи.

О Случају Мартиновић написано је неколико књига и снимљено више документарних филмова.

Ти филмови и књиге из разноразних разлога никада нису имали велику промоцију у јавности, која ни до данас није потпуно упозанта са судбином човјека који је постао симбол страдања српског народа на Kосмету.