Колико различитости на овој нашој малој планети. Кад поредимо нације и државе, најчешће говоримо о економском богатству, величини територије, броју становника. Тада говоримо о различитости. Говори се и о културној различитости, баштини једног народа. Притом се мање говори о томе да баштина једног народа не само да је значајна за народ и државу којој припада него је њена улога и у повезивању народа свијета у тежњи за хармоничним развојем савременог друштва. Поред материјалне и природне баштине данас, у ери глобализације, посвећује се све већа пажња нематеријалном културном насљеђу као аутентичној вриједности која краси и карактерише један народ, државу.

Косовски вез

Зато су у складу са упутствима Унеска за примјену Конвенције о заштити нематеријалне културне баштине успостављене основе система заштите и очувања нематеријалног културног наслијеђа у Републици Србији. Формирана је национална мрежа за заштиту нематеријалног насљеђа, односно Национални комитет, Комисија за упис у национални регистар, Центар за нематеријално културно насљеђе при Етнографском музеју у Београду и седам регионалних координатора.

Као резултат тога припремљена је и формирана листа која, за сада, има 31 елемент. Сви ти елементи испунили су услове из процедуре за упис на листу нематеријалног културног насљеђа Републике Србије.

Један од можда, најзначајнијих елемената са националне листе је косовски вез.

Под косовским везом подразумијева се дио ликовног народног стваралаштва који је израђиван на различитим текстилним материјалима. Карактеристике косовског веза одређене су још у средњовjековној Србији, али поријекло одређених орнамената сеже у далеку прошлост коптске културе који су преко Византије допрли до наших крајева.

Као моћна држава Србија је у то вријеме одржавала живе трговачке везе са медитеранским државама, а поготово тесне културне везе са Византијом. Сви ти утицаји допринијели су да се на српском краљевском двору и на дворовима српске властеле његује и развија косовски вез до умјетничког савршенства.

Краљица Симонида, жена српског краља Милутина, иако веома млада, такође је држала на своме двору школу умјетничког косовског веза. У средњовјековној Србији то је била привилегија властелинских жена и кћери, с обзиром на то да су и материјали којима се везло и на којима се везло били скупи, увежени из далеких, често прекоморских земаља. Оне су ипак морале бити и надарене за овакву врсту рада, те су поред познатих мотива уносиле у своју умјетност и дио своје душе и маште.

Осим на дворовима косовски вез је његован и у многим манастирима. Монахиња Јефимија, пјесникиња и умјетница косовског веза оставила је покољењима свједочанства свог раскошног талента у виду везеног покрова за мошти светог Кнеза Лазара и стихове Похвале кнезу Лазару.

Послије Косовског боја на везеним предметима уносе се и неки нови орнаменти. То је, прије свега косовски божур, који се као симбол косовског страдања и косовског мита одржао до данас, потом симболични мотив сузе оивичене црним свиленим или памучним концем.

Падом Српске деспотовине замире и културни живот у покореној Србији. Настаје вријеме мрака и страдања под отоманском влашћу.

Две велике сеобе Срба крајем 17. и почетком 18. вијека јављају се као посљедица страшног терора над српским живљем. Поред осталог што се могло понијети на дуг и неизвјестан пут на сјевер, Срби су у шкрињама понијели и комаде сачуваног косовског веза.

У новој отаџбини, на простору тадашње јужне Угарске и данашње Војводине, Срби су показали виталност, али и предану посвећеност очувању свог националног и културног идентитета.

Са економским опоравком, развојем грађанске класе, велику пажњу посвећивали су образовању дјеце и омладине, а у оквиру школа, разних културно просвјетних удружења наставили су традицију његовања косовског веза. У новим српским крајевима био је то нови процват ове врсте традиционалне умјетности која је тако преносећи се са генерације на генерацију преживјела од раног средњег вијека до данас.

Временом се вјештина и умјетност косовског веза пренијела и у сеоске средине Панонске низије гдје су живјели Срби, али са неким руралним особеностима које су се углавном односиле на врсту материјала, објавио је РТС.

Послије коначног ослобођења Србије од турског ропства и у градовима и варошима јужно од Саве и Дунава убрзано се развија нова грађанска класа, отварају се школе, па и школе за женску дјецу у којима је један од предмета био и ручни рад. У оквиру школског система наставља се чување и његовање и косовског веза, сад већ као препознате вриједности нематеријалне културне баштине.

Данас косовски вез заузима престижно мјесто на листи нематеријалног културног насљеђа Србије. Захваљујући новооснованим удружењима која његују ову лијепу вештину – умјетност, косовски вез задовољава и важан критеријум одрживости.

Такође, многи стручњаци-етнолози, поштоваоци и љубитељи ове умјетности уз помоћ савремених начина комуникације омогућују излазак косовског веза из простора музеја, његово представљање и ван граница наше земље и припремање пута за место косовског веза на листи светске нематеријалне културне баштине.