У Великој Британији и Естонији српским хашким осуђеницима ускраћена су права, па тако некадашњем предсједнику Републике Српске Радовану Караџићу у британском затвору не дају чак ни стону лампу, пишу Вечерње новости.

Радован Караџић

Лист наводи да су услови у којима Караџић издржава доживотну робију у британском затвору на острву Вајт далеко од свих стандарда и да му се свакодневно ускраћују људска права од вјерских, јер још не може да га посјети православни свештеник, до тога да не може да добије ни обичну стону лампу коју је донио из хашког притвора.

Зато у ћелији, када падне мрак, не може ни да чита, ни да пише, јер је свјетло врло слабо, па се због тога жалио управи затвора, али они сматрају да је свјетло сасвим довољно.

Караџић има право на компјутер као и остали затвореници, али му је ускраћен, па му не дају ни његов лаптоп, нити њихов рачунар, док остали затвореници без проблема користе интернет и дозвољено им је да са сајтова скидају све што их интересује, па чак и да шаљу мејлове, наводе Новости.

Соња Караџић Јовичевић, кћерка Радована Караџића, рекла је да њен отац, за шта год да био осуђен, није осуђен да буде одсјечен од свијета, цивилизаицје, своје културе, да не буде писац.

– Услови у којима борави у супротности су са резолуцијом УН чији је потписник и Велика Британија – истакла је Соња Караџић Јовичевић.

У резолуцији из 2015. године у одјељку познатом као „Правила Нелсона Менделе“ прописује се обавеза персонализовања услова одслужења казне, што значи да они морају да испуњавају образовне, културолошке, вјерске и сваке друге потребе индивидуалне личности.

Вечерње новости пишу да су катастрофални услови и у естонском затвору гдје казне издржавају Милан Мартић, некадашњи предсједник Републике Српске Крајине и Драгомир Милошевић, генерал Војске Републике Српске, који су већ годинама изоловани и имају контакт само са стражарима и неколико затвореника.

Српско хашки осуђеници у Естонији имају проблема и са заказивањем љекарског прегледа, јер не знају језик, немају преводиоца, а породице тек једном годишње успију да их посјете.

Мартићев адвокат Предраг Милованчевић рекао је да Мартићу управа затвора, за разлику од осталих затвореника, не дозвољава да ради, а све мора да плаћа – од хране, до пасте за зубе, али да то нико не рјешава, што говори о свјесном циљу да се издржавање казне учини што неподношљивијим.

Лист напомиње да, упркос посјети Црвеног крста Мартићу у затвору, ниједна асоцијација која се бори за људска права или врши мониторинге у затворима, није реаговала.

Предсједник Адвокатске коморе Београда Момчило Булатовић рекао је да адвокати немају много могућности да реагују и да не могу да прескоче државу, те да је права адреса Министарство правде, јер је држава Србија та која их је изручила Хагу и као чланица УН има начин да интервенише.