Заборављени споменик стар скоро 150 година и даље стоји на Бањалучком пољу, запуштен и пред урушавањем.

Док стручњаци упозоравају на његову историјску вриједност, поставља се питање: ко је одговоран што важан дио прошлости Бањалуке нестаје пред нашим очима?

Мало ко у Бањалуци зна да се на Бањалучком пољу налази споменик аустроугарским војницима који су се баш на том мјесту борили против Турака. Саграђен 1878. године, данас је у потпуности заборављен.

И када је саграђен није имао неку умјетничку вриједност, и није ни саграђен да би изгледао велелепно, али има велику историјску вриједност. Свједок је важног историјског периода када је Бањалука као град ушла у једно потпуно ново поглавље просперитета.

Тада су саграђене неке од најважнијих институција за развој друштва, културе и образовања као што су многе основне школе, прва реална Гимназија, прва болница, Фабрика дувана и друге.

„Аустроугарска је Бањалуци и овим просторима, донијела Европеизацију, донијела много тога доброга, и у том смислу тај споменик треба да опстане, као свједок једног преломног и најзначајнијег периода овог града“, каже Зоран Пејашиновић, професор историје и додаје:

„Подигнут је у част погинулих 30-40 људи који су ту изгубили живот, ти људи су нечији очеви, браћа, рођаци, можда чак преци неког од данашњих Бањалучана. Не би било згорег, да се мало подсјетимо да је у аустроугарској војсци било јако пуно Личана, и других Срба из оновременог царства“.

Из струке су се огласили и упутили критику што се културна насљеђа попут овог селективно посматрају, и имамо многе ситуације па и ову да је обелиск у ситуацији пред урушавањем.

Питање граду и институцијама је јасно – ко је крив? Градска управа се ограђује од овог случаја. Било је прилика за рестаурацију и очување овог споменика али очигледно граду није било важно да сачува ову ванвременску баштину.

„Ни једна ни цивилни на војна власт од смјене аустроугарске монархије овђе на овој територији, ни власт за вријеме краљевине Југославије, тј СХС, потом за вријеме другог свјетског рата, након другог свјетског рата, дакле социјалистичке Југославије, дакле нису уништили споменик и сад ево у ситуацији смо да се данас 2026 године неколико година након свих смјена генерација некако провлачи кроз јавно мњење та идеја потребе рушења тог споменика, а овако са опште историјске и архитектонске на крају крајева тачке гледишта мислим да не постоји ни један оправдан разлог за то“, рекао је Мирослав Малиновић, шеф Катедре за Историју и теорију архитектуре и заштиту градитељског насљеђа на Архитектонско-грађевинско-геодетском факултету.

Судбина овог споменика је неизвјесна, прва иницијатива за премјештање споменика била је покренута још 2007. године.

Мјере које је Завод за заштиту културно-историјског и природног насљеђа раније је Граду послао прописане мјере како би се овај случај ријешио, међутим одговор је опет изостао.

„Ми прописујемо мјере техничке заштите и дајемо сагласност на пројектну документацију град се може укључити уколико је локација за коју се предвиђа премјештање или постојећа локација у власништву града, значи ту треба бити испуњено више фактора и сви они који су укључени у то да дају одређени допринос“, рекла је Милијана Окиљ, начелник Одјељења Републичког завода за заштиту културно-историјског и природног насљеђа.

Док у Бањалуци зграде се појављују на мјесечном нивоу, град допушта да нам културно насљеђе одлази у заборав. Споменик који је ту дуже него неке нације, остао је да стоји на градилишту, важан печат наше историје, свједок времена којег нико не жели да рестаурира.