Светиња која чува мошти житомислићких новомученика, бурне и занимљиве историје, као и манастирски музеј са вриједном збирком експоната, дочекаће све оне којима је манастир Житомислић код Мостара одредиште на путу кроз Херцеговину.

манастир Житомислић код Мостара

Невелико монашко братство манастира са својим сарадницима и парохијанима одржава манастирски комплекс, дочекује поклонике и госте, те своје вријеме посвећују богослужбеном животу и очувању хришћанског идентитета српског народа тога краја.

Овај манастир, посвећен Благовештењу пресвете Богородице, кроз историју је дијелио судбину српског рода, а највеће страдање доживио је у Другом свјетском рату када су цијело манастирско братство, њих осморицу, побиле усташе и бациле у оближњу јаму Видоња.

Игуман Данило Павловић испричао је да је 1992. године манастир први пут до темеља порушен, као и и Саборна црква у Мостару, док су остале светиње и парохијске куће на том подручју запаљене, порушене или девастиране.

„Обновом манастира 2002. године обновљен је живот у Житомислићу, Мостару и околним селима, што је подстакло на обнову и осталих порушених светиња, али изнад свега је мотивисало српско становништво да се врати на своја огњишта“, казао је игуман Данило.

Испричао је да се манастир Житомислић први пут спомиње у отоманским  дефтерима (пописима) 1468. године, што свједочи о његовом постојању и прије 16. вијека. Од невесињског кадије је 1566. године затражена дозвола за обнову манастира, од када је постао најзначајнији културни и духовни центар за читав православни народ у Херцеговини.

„Почетком 20. вијека у манастиру се налазила ризница са библиотеком, а постојала је и одаја која је била уређена као музеј у којој су се чувале умјетничке слике и вриједни поклони манастиру. Крајем 1941. године све је било уништено у пожару“, присјетио се игуман Данило, додајући да је музеј поново отворен на манастирску славу Благовијести 7. априла 2019. године. У њему је данас, како је казао игуман, изложена манастирска ризница која је сачувана кроз историју. Њу чине иконе познатих српских, руских и итало-критских умјетника, документи и црквени предмети из периода од 14. до 17. вијека.

„Процјењује се да је сачувано само десет одсто онога што је манастир имао и стварао вијековима. Монахиње које су у манастиру Житомислић живјеле прије 1992. године спасиле су ризницу склонивши је у Србију, након чега су иконе рестауриране и поново враћене у Житомислић“, испричао је игуман Данило. Према његовим ријечима, најпознатији експонат у музеју су Царске двери из 1675. године мајстора Радула, затим икона Богородице из 16. вијека непознатог аутора, највјероватније чувеног итало-критског иконописца Рицоса.

„Најстарији изложени експонат у Музеју датира још из 14. вијека, и то је рукопис писан на кожи“, рекао је игуман Данило.

Истиче да свако вријеме има своја искушења и да ово у којем живимо погодује развоју личне и колективне духовности.

„На сваком човјеку је лична одговорност хоће ли у своме времену радити на духовном изграђивању које подразумијева не само религијски однос са Богом, већ и однос са другим човјеком“, сматра игуман Данило.

Национално добро

Према ријечима игумана Данила Павловића, одлуком Комисије за очување националних споменика у БиХ из 2002. манастирски комплекс проглашен је националним спомеником. Музејска поставка проглашена је покретним националним добром БиХ.

Извор: Глас Српске