Процјењује се да половина православаца слави Светог Николу, док друга половина, како се каже, иде у госте.

Српска икона у Барију

Занимљиво је да католичка базилика Светог Николе у Барију која чува свечеве мошти и данас има православну капелу, па чак и дјелимичну аутономију од апсолутне папске власти, захваљујући непроцјењиво вриједним даровима Немањића.

Данашња представа Светог Николе, која је прихваћена у цијелом свијету заснива се на српској икони коју је Барију поклонио Стефан Дечански! По предању, на ту икону вјерно је пренијет свечев лик нацртан на сабору у Никеји, што указује на то да су Немањићи у ризници имали оригинално драгоцјено дјело. Зато је и српска икона сматрана чудотворном, па до данас стоји изнад велике часне трапезе која покрива гроб Светог Николе, а начињена је од сребра које је поклонио краљ Милутин.

О даровима Уроша Другог Милутина, најмоћнијег владара Балканског полуострва, свједочи запис љетописца Беатила:

„Љета господњег 1319. јуна мјесеца, другог индикта, Урош Краљ Рашке, Дукље, Албаније, Бугарске и јадранског поморја све до ријеке великог Дунава, ову часну трапезу, велику сребрну икону, лампе и велике сребрне канделабре дао је начинити у Славу Божју и његовог блаженог Николаја. Обрад из Котора, син Силаве и маестро ово дјело је начинио по налогу поменутог Краља“.

Данас, нажалост, више нема Милутинове капеле која је од пода до плафона била начињена од плоча гламе, мјешавине сребра и злата која се производила само у средњовјековној Србији. У њеном средишту налазио се гроб Светог Николе под часном трапезом коју су красили бројни рељефи с библијским представама. Чудесну просторију незамисливе вредности освјетљавали су пламенови двадесетак огромних сребрно-златних кандила и свећњака људске висине.

Милутинову капелу почео је да уништава 1481. краљ Феранте Први Арагонски, који је дио исјекао и претопио да би сребром исплатио своје војнике најамнике. Крађу су наставили великаши и поједини бискупи који су дио по дио уништили српско ремек-дјело. Хроничари базилике забиљежили су да су починиоце светогрђа и њихове породице послије тога пратиле несреће. Барокна реконструкција никад није достигла славу легендарне Милутинове часне трпезе. Крајем 20. вијека она је склоњена, а умјетници су направили приближну реплику српског оригинала. Ипак, један српски поклон остао је, осим зубом времена, недирнут од средњег вијека: сребром опточена икона, дар Стефана Дечанског. „Чудесни образ оца Николаја“ сачуван је пре свега захваљујући становништву Барија, које је сматрало српску икону заштитницом града. Љетописац Беатило оставио је свједочанство да је чувана посебно заштићеном дјелу сребрне капеле одакле је изношена само у најтежим временима:

„Велика Урошева икона чува се с великим обожавањем у тајној капели трезора са светим реликвијама и одатле је никада не износе, осим у ријетким приликама када настане велика суша или се десе превелике кише. И право је чудо видјети да увијек када се велика света икона јавно изложи народу, који плаче и кличе, одједном почну да падају или престану кише, зависно од потребе.“

Цар Душан је одржао традицију породице и поклонио базилици порез од 200 перпера, који је Србији плаћао Дубровник. Чак и послије пропасти српске средњовјековне државе Срби су према могућностима још дуго наставили да дарују храм у Барију.