Бесједа владике Сергије објављена поводом Видовдана 2020. године на сајту Епархије бихаћко-петровачке

Ходећи Крајином, из села у село, из града у град, служећи Богу и слушајући људе, поново стичем онај давно стечени утисак – свако је наше поље Косово, сваки је крајишки храм Грачаница, свако је поље наш Газиместан. Видовдан је огледало вјере и невјере, оданости и издаје, привржености и отуђености.

Косово поље

У том огледалу видимо себе онаквима каквима заиста јесмо, какви можемо и морамо бити. Одраз нашег лица ће или посрамити или обрадовати претке који су нам оставили села и градове, огњишта и храмове, али и име и презиме.  На нама је да бирамо пут или странпутицу, да се боримо или да бјежимо, да страдамо или да уживамо.

Косовска битка непрекидно траје у човјеку јер се у људском срцу одвија истински бој између добра и зла, између пролазности и вјечности, између епског Вука и митског Лазара. У тој бици наш земљак, сапатник и невољник Гаврило Принцип, свјесно је, баш на Видовдан, запечатио свој живот, дајући своју младост народу из којег је изникао, да бицмо ми трајали као људи уздигнутог чела, али и он у нама, у сјећању историје, у молитви Цркве. И да се зна – није млади Гаврило пуцао да би убио, већ да би развио барјак слободе.

Гаврило Принцип није дочекао слободу јер је скончао у туђини, чезнући за њом. Али, ми јесмо. Ми смо је наслиједили, за њу се поново борили и изборили, а данас је чувамо, али не само за себе, већ за све оне који нас виде као браћу, суграђане и пријатеље.

Видовдан је дан када се одаје почаст свима који су пострадали прије Косова, на Косову и послије Косова. У нашим молитвама уједињени пребивају чак и они српски ратници који су међусобно ратовали, проливајући братску крв, јер је Црква увијек била мост, а не провалија нашег националног расдора.

Свако ко се сматра православним Србином на Видовдан треба упутати себе да ли је издао Косово у себи, да ли су му коровом обрасла огњишта предака и да ли га је бијели свијет одвојио од Крајине заувијек? Одговори на та питања показаће да ли за нас још има наде, или безнадежни ходимо на путу самоуништења.

#kosovoimetohija #kosovopolje #vidovdan #vladikasergije

Извор: „Хумано срце Српске“, Славко Басара